Mrzim ga. Već iz daleka kad ga vidim stegne mi se grlo, u stomaku žlezde (koje verovatno vire kroz pupak i prate dešavanja) stisnu kanale i izlivaju tečnost koja se normalno drži sa lobanjom i ukrštenim kostima na nalepnici upozorenja na zaključanim mestima, izlivaju i iz okolnih stomaka, jer sve je povezano i niko od dobrih suseda neće mom stomaku uskratiti kad mu zatreba - i boli. U glavi počne zaglušna buka zvona za uzbunu, zatvori uši i ništa ne čujem osim panike koja kao podivljala neman vitla organizmom. Pokušam da bežim, ali su noge teže od betonskih ploča. Pokušam da odvojim misli pa da one uspostave neku privremenu off-site kontrolu ali ni one ne miču, ulepljene onim ludim lepkom ne mogu da se sete šta su uopšte.
Eto, tako podnosim stres – kao i svako normalan.
Nisam to rekla, kao što neko normalan ne bi. Kod postavljenog pitanja rekla sam – odlično! Podigla glas, obrve i prst, da naglasim. Ne samo to, već kad ga vidim iz daljine da dolazi ja mu potrčim u susret, raširenih ruku, lepršave kose, i uz pozadinu mirišljavih polja, alpskih, na primer. Toliko ga volim da primam i tuđe. Zna se u kraju za ovu moju slabost pa mi svi šalju svoje. Niko u mojoj blizini ne štedi na njemu. Ma čujte, pa ja ću vam biti osoba za stres!
Bili su vrlo zadovoljni mojim odgovorom. Okrenuli su se sledećem – kako sam organizovana, kako rešavam probleme, kako nalazim rešenja, kako nalazim sebe, kako rešavam sebe, kako rešavam drugima ono što ne umeju da reše sami, kako ih nalazim kad se zagube, kako - ma čujte, ja ću vam single-handedly rešiti i pronaći sve, jer prilično je očigledno da sam ja vama neophodna, a vi meni idealni match.
I time su bili zadovoljni.
Daće mi jedan test da popunim. To ostavljaju za sledeći put, zabavnije je tako, rekli su. Ovo sada sam se ja sama svlačila pred njima, uvijala, vrtela, pokazivala sve uključujući privatne delove, a sledećeg puta će me oni skinuti. Takva su pravila performansa, i nečega što se zove protok-ol. Neka vrsta opijata, odmah sam se isprsila svojim znanjem. Tu su oni podigli obrve i prste – vrlo, vrlo dobro.
Jedva čekam, i već se radujem, rekla sam im, toliko mi je drago za priliku da me i drugi konačno vide onakvom kakva stvarno jesam. Pa ja na to oduvek čekam. Mislim - ne, znam da će od toga svima biti bolje. Zahvalila se na kraju. Dodatno poslala ‘thank-you’ notes.
0 Odgovori na „Kako podnosim stres“