Ljudi kao deca

Na ovu temu razmišljam dugo i nisam ubeđena da ću je uobličiti jasno, ili smisleno, ali jutros sam bila podtaknuta da nešto kažem o tome pa je možda ovo trenutak da zapišem.

Postoji jedna vrsta naivnosti koju sam viđala u Evropi (pošto nisam nigde drugo putovala mogu samo da zamislim da je ima i na drugim mestima) i koja kod mene uvek izazove jedan duboki osećaj žaljenja. Te uslovno nazvane ‘naivnosti’ nema na Balkanu, i nema je ovde.

Nije lako opisati tu naivnost. Recimo, u Francuskoj, sa njihovim de Sadovima, Cvećem zla, Republikom i Terorom koje pišu velikim slovima, neraščišćenom i nejasnom savešću tokom Drugog svetskog rata, da samo zbacim s prstiju jedne ruke, i u toj istoj Francuskoj, kao i svuda, vrvi od prevaranata i nakaza svih vrsta, plus Francuzi kad kažu ‘naivnost’ verovatno odmah namiguju i lascivno se smeše, sve to ipak ima jednu sasvim drugačiju boju. Sa svime što znaju – što im je apsolutno previše – naivnost o kojoj govorim živi i dalje u Francuskoj. Ili bar izvesna doza te naivnosti.

Francusku pominjem zato što sam u njoj bila dva puta tokom poslednjih nekoliko godina. Turističke posete su zavele i skromnije od mene na stranputicu izvođenja zaključaka o materiji koja je malo poznata, ili uopšte, ali ovde nije u pitanju logički proces već opažanje koje se neprekidno potvrđuje, i uz to opažanje se uvukao i jedan osećaj.  

Meni se ta naivnost dopada. Mislim da je neophodna, fundamentalna, esencijalna za ljude. Da ljudi budu kao deca zahteva puno od ljudi. Ljudi se na svim mestima gde se od njih puno očekuje normalno pokažu vrlo bednički.

Ovo o čemu govorim nije infantilizam. Infantilizam je najgora pošast koja vlada ljudskom vrstom, i vlada jako dugo. To da je odgovoran za sva zla je šolja čaja u odnosu na činjenicu da je infantilizam neizlečiv. Nije da se ljudi ne upinju na različite načine – i različiti ljudi, ne svi – da ga prevaziđu, ali odsustvo sazrevanja u izvesnom dobu, kad mu je vreme, je kao deficit kalcijuma i drugih esencijalnih materija: organizam je oštećen permanentno.

Moje razumevanje, i nisam ubeđena da ne grešim, je da je za odsustvo naivnosti o kojoj pričam ovde odgovoran mentalni trud uložen u nadmudrivanje svega što hoda, puzi ili je imobilno a u ime profita. Takva je kultura, a svako ko se opirao kulturi razume koja je to uzaludnost, sa ili bez konja i magarca u istoj priči, vetrenjača i mandatornog idealnog ženskog lika. U Srbiji i zemljama nastalim iz Jugoslavije, i vrlo verovatno se to isto odnosi i na dobar zahvat istočnoevropskih zemalja, je u pitanju blisko stanje rata i propasti, koji uvek vise nad glavom a nekad se i ispuste i zatrpaju sve užasnom lavinom. Tj. strah. Ovo dvoje – profit i strah – su surovi vladari.

Redovno me putevi kojima prolazim vraćaju nazad na zaključak do koga sam došla pre nekog vremena – da sve košta komad srca. Onaj najmekši organ koga sami ljudi pojedu i kad nisu gladni i imaju dovoljno hrane oko sebe, a prodaje se kao vrhunska poslastica onima koji vole da misle da samo takve vredi konzumirati.

Uzroci kao i manifestacije su puno kompleksniji, ili njihove posledice jesu, ali kad kao i svaki freakin’ turista na ovom svetu pešačiš nekim pravcem za koji nemaš drugog izbora nego da ga zoveš ‘svoj’ i tako dođeš do jedne tačke – životne, geografske, bilo koje freakin’ tačke - sa nje vidiš da je ovo obdanište za decu bez srca. U tom obdaništu ona divljaju sve vreme, ili ako ne sve vreme to znači da su se jedni umorili a drugi divljaju pa će promeniti smene kad im dođe vreme, i jedini razlog što ne divljaju dalje i šire nije zato što se ustežu već ne umeju da lete, bar ne još, ili ne mogu da budu na više mesta u isto vreme, što će se isto moguće promeniti u nekoj budućnosti, i sva ta zamagljenja možda dolaze od suza, ili nekog drugog emotivnog izliva, i vrlo su sporedne pojave. Kad deca sa srcem  porastu ona postanu deca bez srca. To bi bio jedan od kratkih opisa ljudskih bića. Mislim da je dosta veran.

Ono sto sam htela da kažem je da mi je toga izuzetno, duboko, neprolazno žao. Jer je izgubljeno nešto sto se nije smelo izgubiti.