Jutros sam ispratila klinku na voz. Putuje u Otavu kod bake, prvi put sama. Ne izgleda nervozno, ali znam da jeste. Najviše brine da će joj biti dosadno jer neće imati društva. Već godinama unazad čuje: nauči da se zabavljaš sama. To je veština koja dobro dođe u životu. Ali ona se opire. Možda zato što vidi na primerima oko sebe rezultate takvih veština i nisu je ubedili.
Naporno je u metrou jutrom u gužvi, među ljudima sa njihovim ponedeljcima, utorcima… Prvi šok smo doživele kod kupovine karata. Prošlo je već više meseci otkad je napunila 13 godina i od tada se bavimo sitnom prevarom sistema: još uvek kupujemo karte za decu. Kontrolori znaju da je to uobičajena praksa, i ne prave pitanje. Ali i ona i ja osećamo sve veći teret krivice. Nismo sklone prevarama. Ne bi volele ni da nas neko uhvati, ispituje, preti nam, uzima otiske prstiju, i šta već rade takvim sitnim prevarantima.
Jutros – na dan kad prvi put putuje sama – kupile smo karte za studenta i osećale da je to bio jedan važan čin odrastanja. Postupak smo odmah zažalile, obe. Karte su tri puta skuplje od dečijih. Nije još ni 9 sati a već sam ogorčena na sistem. Ona se brine da li ćemo imati para za život. Ja se prisećam poznanice koja je radila u middle menadžmentu gradskog prevoza i koja mi je objasnila bila postavku uspeha tog važnog polu-društvenog preduzeća: od celokupnog menadženta najviše ih 10-tak posto nešto radi, ostali bukvalno umiru od dosade, ubiru velike plate koje sa stažom i pri vrhu hijerarhije dosežu neverovatne sume, a ako prežive do penzije (uz već pomenutu dosadu mogao bi da ih ubije jedino dobar život ili zabadanje noža u leđa čime ljudi vole da se bave naročito kad nemaju pravog posla) dobiju pakete svakakvih beneficija koje polako broje još nekoliko decenija…i takvu računicu sam pokušala da objasnim klinki kao nepoštenje prema kome je naša sitna prevara oko njenih godina izgledala kao mali pokušaj u robinhuliganstvu.Osećala sam se vrlo beznačajno u gradskom prevozu jutros. Ne volim prevare. Sve manje volim i matematiku. Od septembra će troškovi naglo porasti, dodati i stotinak dolara za prevoz. I ja brinem da li ćemo imati para za život.
Morale smo da se rastanemo na dnu pokretnih stepenica. Ona je otišla gore, na peron, ja sam krivila vrat sve dok sam mogla da je vidim i nakon toga krenula ka izlazu. Na ulici sam rešila da ne mogu da odem kući i tamo skinem svu ovu mizeriju, jer kad se ona raširi po stanu šta će meni ostati. Korak po korak, krenula sam niz Front ulicu. Sišla na Esplanadu. Odatle ću do Destilerije.
Neverovatno je mirno ovim ulicama ujutro radnim danom. Esplanada je lepa urbana ulica, sa zgradama, igralištima za decu, parkićima, zelena i mirna. Pod drvećem mi je nešto palo na glavu. Nije valjda… – nije ali bilo je mokro. Na kraju ulice vidim nešto kao vodopad. Lepa slika ali je u stvari vodoskok. Lepo su ovo izgradili. Jedino što nije sve išlo po planu – kako se dosta afričke imigracije naselilo ovde, kažu da je kraj postao najnoviji mini-geto. Pokušavala sam nedavno da objasnim klinki probleme imigracije, integracije i slične intimidacije, pa sam prikazala i ove i one kao i dobre i loše, i baš sam se zadihala bila od silne priče, a i od besa, i kad sam joj rekla kako silni dečaci ne završe škole, stalno su na nekoga ljuti i postanu sitni gangsteri i drug-dealeri i ubiru harače nad drugima bednijim od njih, zapitala sam se naglas kako je to moguće da ne znaju ništa a znaju odmah kako da budu tabadžije, drug-dealeri i surovi momci. Kako niko ne krene da sadi povrće, na primer. Nemaš posla, nemaš obrazovanja, imaš vremena, i vode, naći će se i komadić zemlje – dovoljno. I svima bude bolje. Klinka je mislila da je moja ideja prilično smešna ali sasvim simpatična. Otkako je postala ovako velika sve se manje pretvaram. Mislim da ona ionako ne očekuje više ništa vrlo veliko i značajno od mene.
Stigla sam do Destilerije. Tamo stalno nešto ruše pa grade. Stajala je skoro dvesta godina zaboravljena, i sada ne mogu da je isparcelišu da svima profitira dovoljno. Da mogu da naprave još nekoliko takvih na prevaru, oni bi. Ne znam šta ih sprečava. Prevare ovde idu prilično dobro. Sela sam na klupu, posmatrala okolo spore prolaznike i radne ljude. Jako lepo. Otišla na šoljicu začinjene čokolade, kupila par stvari u pekari i krenula kući.
U tramvaju jedna malecna klinka žute kose i u žutoj haljinici sedi na sedištu i od njega odskakuje, kraj nje sedi tata i pazi da se ne povredi. Gledam je i jasno mi je da u svetu ljudi nema ničeg lepšeg od devojčica tog uzrasta. Već negde od prvih meseci, ali naročito od druge godine života do polaska u školu, devojčice su čista nerazblažena magija ovog sveta. Nakon toga se skine poklopac sa kazana i jednu po jednu proguta ih mrak. Ali gledajući u tu malecnu jutros, i sa mojim blagom iz pekare, vratila sam se iznenada osam godina unazad, u jednu nedelju kad je klinka opet išla u Otavu i… – zapisala sam bila taj dan pa je ostao sačuvan. Zapisala sam kao što sve zapisujem, bez zadnjih namera, ali danas sam napravila grešku i umesto da se samo setim tog lepog dana, ja sam povukla paralele. Nisam trebala.
Bila sam bolja tih dana. I kao majka, i kao putnik u gradskom prevozu… u svakom pogledu bolja.
0 Odgovori na „Putnik u gradskom prevozu“