Vetar i dalje duva u Torontu. Jutros smo se skoro pustim ulicama, u taksiju, moje dete i ja sjurile do železničke stanice. Ukrivo parkirani Chevrlolet pruža pogled na staru Union stanicu i impozantni Royal York hotel. Pet godina životnog iskustva i sistematski nakupljenog znanja pored mene uzvikuju “Ovo liči na Pariz!” Uprkos eminentnom kašnjenju, zaustavila sam se usred brojanja para i pogledala je. Uopšte ne primećuje moje čuđenje i nastavlja da priča, taksisti, karoseriji auta, ledenom vazduhu nošenim zapadnim vetrom, kao da zna da će on tom brzinom stići do Pariza do večeras.
Uprkos tridesetak centimetara šaltera iznad nivoa njene glave, obavestila je prodavačicu karata da ide kod nane u Otavu. Žena me je zbunjeno pogledala – karte su bile rezervisane do Belvila. Objasnila sam da će se tamo odigrati primopredaja mog najvećeg bogatstva. Lepo su se pozdravile.
U vozu čim smo sele pita: „Da li je ovo već Otava?“ Mazimo se jer ćemo strašno nedostajati jedna drugoj. Kad je grad izmakao, gledajući kroz prozor, objavila je da se sada nalazimo u Africi. Zamolila sam da me obavesti kad bude videla lavove i žirafe. A naročito slonove. Širok osmeh na licu i klimanje glavom. Dva minuta kasnije stigle smo u Australiju. Kaže preko ramena dok gleda kroz prozor da mi odmah javlja čim vidi koale i kengure. Zahvalila sam se – da, to bi me jako zanimalo. Spušta mi glavicu u krilo i zahteva uspavanku. Kad je uspavanka završena više joj se ne spava. Otprilike svakih trideset sekundi pita jel’ stižemo konačno u Otavu. Podsećam je da je prvi na redu Belleville. Tek je deset sati a osećam se kao da je ovo druga uzastopna smena.
Do uspavanog Belvila je jedva dva sata udobne vožnje. Ovim tempom bih mogla da krenem na put oko sveta. Bez prtljaga, samo se popnem u slučajni voz na peronu i izađem na sledećoj stanici. Jedina razlika između malog deteta i mene je da bih ja bila zadovoljna da putujem sama par sati pre nego što bi me tuga nad samom sobom obasula a ona ne razume ni sâm koncept samoće – velika razlika. I ja postavljam uslove: da voz staje isključivo u metropolama ili usred divljine (i naravno, prelazi okeane i planine podjednakom lakoćom). Razvučena ljudska naselja, čije se postojanje objašnjava ekonomskim zakonitostima narušavaju unutrašnji ekvilibrijum. Delom zbog nedostatka estetike a delom zato što ne razumem konstrukciju ’ekonomske zakonitosti’. Svi koji ih zastupaju ih izjednačavaju po značaju sa termodinamikom, ali ja i dalje ne razumem.
Belvil nipošto ne zaslužuje svoje ime. Kažu da je simpatičan gradić na obali jezera. Gledam sumnjičavo okolo: niske zgrade kao kutije stoje u nizovima ili su razbacane po pravilima privatne imovine i linijama gradskog vodovoda. Na stanici se susrećemo sa nanom i sestrom od strica. Ljubav nam pomaže da se ne zaledimo do stanične zgrade. Zimski vetar caruje celim Ontarijem. Ulećemo u auto i dolazimo do obližnjeg restorana da malo popričamo i prekratimo vreme do sledećeg voza za Toronto. Restoran miriše na ham & eggs, hamburgers, bacon & eggs, fries, chicken wings & eggs… Moj metropolis ovde izgleda kao udaljena fatamorgana, nemoguća, izmišljena, nestvarna, gubi se u isparenjima preprženog ulja. Ne znam da li je mlada kelnerica čula ranije za sun-dried tomatoes i raspberry coulis – poslednji kulinarski trend pred kojim drhte polja paradajza i malina? Ona nema više od 16 godina, plava kosa je vezana u rep i lepo lice i vešte ruke prate šta se događa za njenim stolovima, možda drži na oku i druge ako se njena drugarica nije pojavila na poslu danas. Sigurno planira da upiše fakultet posle srednje škole, i možda će je fakultet dovesti u veliki grad; biće dobro ako dođe. Verujem da će onda i sama zatražiti gumicu kojom će izbrisati sa papira ovaj deo grada i provincije, i na njihovom mestu nacrtati staklenu baštu u kojoj će se gajiti isključivo bambus za ishranu kolonije panda, ne-više-ugrožene vrste zgodno prilagođene klimi istočnog Ontarija. Ali ne, nedaleko odavde postoji pravi afrički safari i predstavlja jednu od popularnih porodičnih turističkih destinacija. I ovde su stigle ekonomske zakonitosti. Naravno, one uvek idu prve.
Onih istih informisanih pet godina krišom šapuće svojoj nani da joj stavi malo ružičastog karmina i gleda svoju majku ispod oka. Stupile smo u nana-land, ovde moj autoritet ne važi. Glasno se divimo efektu pigmenta na psihu malog deteta. Vreme je da se krene, u različitim pravcima. Sva podsećanja i uputstva su ponovljena, poljupci izmenjani po različitim redosledima i sve kombinacije mahanja utrošene.
Zamakle su iza ugla. U čekaonici ne čekam ni trenutka, već vadim knjigu iz torbe. Sa prvih par reči uvodi me u metropolu koju prepoznajem, pomalo, više naslućujem, kao i vreme, mentalitet, ili me to jezik zavodi? Beograd sa kraja dvadesetog veka… – sve je na dohvat, a nedostižno. Život koji sam umalo živela, i koji se nikada neće desiti, osim u rečima koje me povremeno ubede da se u njima prepoznajem.
Voz kasni sat vremena. Vrlo neobično za ovdašnju organizaciju. Refundiraće nam polovinu karte u ime izvinjenja. Žulja me plastična stolica, pomalo mi je hladno. U Beogradu između korica knjige je mnogo toplije. Sa dolaskom voza još jednom se susrećem sa severnim vetrom. Što je mnogo mnogo je. Nešto udobnije sedište u vagonu. Ovo se bar kreće ka mom velikom, bučnom gradu u kome me prazni prostor ne guši. Ništa od putovanja oko sveta, ide mi se kući.
Nakon dva sata, osećaj olakšanja mi otkravljuje utrnule noge. Krenula sam odavde pre pola dana, a ubeđena sam da je protutnjala cela godina. Na stanici, kod izlaza, vazduh zanosno miriše na cimet i puno šećera. Skrenula sam s puta i stala u red iza dve devojke širokih butina, jednog žgoljavog klinca, dvojice studenata, zaljubljenog para. Svima je potrebna uteha koju obećava aromatična reklama. Sa slikovitom kutijicom u ruci već sam na putu kući, i zamišljam šolju Earl Grey čaja, udobno zavaljena i bez kaputa. Javiću se na izvestan broj, samo da znam da su svi dobro stigli tamo kuda su krenuli. I veče mi se već čini sasvim pristojnim. Vetar nisam skoro ni primetila.
0 Odgovori na „Nedelja, od jutra do večeri“