Lousy Highway

Ljudi se obogate i kad ih sretneš neizbežno se zapitaš: šta je tek moglo od njih da postane da nisu skrenuli na stranputicu. Da (se) nisu izgubili usput. The stuff money can’t buy, you know.

Kao protivtežu, antidot ili drogu izbora nikome ne preporučujem siromaštvo – za slučaj da neko nemaštovit zaluta na tu stranu. Ne jednom sam čula kako bednici u Sowetu, na primer, ili favelama, žive puno zadovoljnije i srećnije živote od svih ostalih. Kako da ne. Klišei takve vrste su nezaobilazan izbor nezadovoljnih ljudi; oni ne priznaju da je praznina sasvim u redu. Prazni životi, ili sobe, prazan tanjir. Da im je samo da su siromašni, poručuju pretrpani.

Poznajem previše nezadovoljnih ljudi iako je moj adresar tanka knjiga. Takva je tura ispala valjda. Što ne umanjuje istinu onoga što ovi govore. Istina je da niko nikada ne laže. Sve se vidi. Uvek. To nije razlog zbog koga želim da ih izbrišem iz svoje knjige. Ili je bacim. Šta će mi, je pravi razlog. Koga poznajem, pita Saint Peter uz svoj human-o-metre na prolazu u nekoj maglovitoj budućnosti, kao onaj vodič popularnog američkog programa (jednog od mnogih) i ja izgovorim bez trenutka oklevanja, ili kajanja: nikog! Ni sebe nisam spoznala kako treba a već sam ovde. Ko bi rekao.

Desi mi se da budem sentimentalna. I to mi ne smeta. Ali uvek zažalim. Kako ne bih zažalila. Sentimentalnost je kukuruzni sirup – lepak ovog društva. Onaj koji je u korenu dobrog dela bolesti krvnih sudova. Moji krvni sudovi su isti kao i ja - a lousy highway- ističu, i svejedno odrade svoju smenu. Mi nismo bolesni. Samo usamljeni, besni i rastuženi preko svake mere, iako se takve stvari ne mere.  

Slušam ploče večeras. Imam i gramofon, bez koga bi ploče bile izložbeni eksponati. Prošla su mnoga vruća leta i sunčani zraci kroz prozore preko njih a da se nisu iskrivile i još uvek sviraju. Ploče su dovoljno stare da bi neko od njih napravio relikvije. Ja ne bih. Ploče su tu sticajem okolnosti koje nisu naročito zanimljive. I gramofon radi. Cela priča je postala daleko zanimljivija kad sam klinki ispričala da je svet tako slušao muziku unazad koju deceniju. Ona je bila fascinirana. I lekcije takve istorije su bolje od onoga što uči u školi. Jedna devojčica sa kojom je išla u razred unazad par godina je pra-pra-unuka ili tako neka naslednica jednog od kanadskih premijera s početka dvadesetog veka. Ona i njena sestra bliznakinja nose njegovo ime i prezime kao svoja imena. Ponos familije, trajanje, i sl. Što da ne. Ti si ono što stvoriš od sebe je diktat američkog sna. Stvori svoju tradiciju ako nemaš bolju. Mene je prošao poriv za stvaranjem. Sada sam u fazi rastvaranja. Kao sa povremenim slušanjem ploča. The Rolling Stones ove večeri. Kakva šteta, pomislim dok slušam, malo se i njišem – waiting on a  friend - yeah, sure. Kakva fuckin’ šteta.

p.s. klinka i ja putujemo ovog petka. Možda naiđe neki nalet inspiracije pre toga, ali i da naiđe verovatno neće biti vremena da sednem i zapišem. Pozdravljam vas, čitaoci, prolaznici, i drugi sapatnici – srećno vam leto.