Kaskam za svetom nekoliko meseci ali meni ne smeta. Svi su temu prevrnuli, i to previše puta, što bi u mizoginom žargonu privuklo sumnjive asocijacije kako i treba kad su ljudi u pitanju – sve sumnje su uvek opravdane – i nisam još naišla da je neko rekao ono što je trebalo reći.
Hurt Locker sam gledala prošle jeseni, možda je bila i zima. Go, women! je moj moto već dugo vremena, samo problem kuda to žene idu ne volim da obrađujem jer sa njime uvek završim u nekoj depresiji. Zato mi kratkotrajni susreti sa uspehom kod žena jako prijaju. Kathryn Bigelow je po svemu sudeći one tough broad – baš onakva kakve volim: radi svoju stvar. Svako ko je to probao zna koliko je teško. Film mi se dopao zato što je nekome ko nije imao bliskih susreta sa ratovanjem - hvala, Gospo moja - delovao kao nebombastičan (aluzije nenamerne), užasan prikaz, iako mene ne treba ubeđivati protiv ratovanja. Međutim jedan drugi deo tog filma je bio onaj koji mi se najviše dopao. Niko o njemu nije pričao, pa ću zato ja.
Film se dešava u Iraku ali je jedna elegična i duboka kritika ne samo američkog već svakog savremenog društa (a i onih starijih ili ne još osavremenjenih). Glavni junak, William James, je dobar i svi oko njega su malo manje dobri u svojim ulogama. Ono u čemu svi skupa nisu uopšte dobri su uloge koje su im na raspolaganju. Sergeant James je fantastičan u rastavljanju bombi i eksplozivnih kombinacija; u svemu drugom je loš. Srg. James nikada nije imao priliku da postane dobar u bilo čemu, dok se nije našao u tom nesrećnom ratu. On u tome ne da nije usamljen, već spada u većinu koju niko više ne može da izbroji.
Srg. James je odgojen kako većina mladih muškaraca u ovom delu sveta raste – bez ikakvog ulaganja u njegovu emotivnu zrelost i stabilnost, i sa izborima toliko suženim da ko kroz njih prođe na drugoj strani se naduje kao kamila posle onih iglenih zatezanja i poveruje da je vrlo srećan, što je na mestu. Suženi izbori Srg. James-a ne dolaze od toga što on dolazi iz niže klase. Sa svim preprekama u divnom Novom svetu, uporni mogu da dođu do nekog obrazovanja i materijalnog napretka, sve i kad krenu sa dna. Manjak izbora je na raspolaganju svima (skoro) jednako. Srg. James je mogao da stekne obrazovanje i na tom nivou se takmiči sa drugim obrazovanim muškarcima, ili je mogao da proba jedan od drugih načina ka bogaćenju, u kome će se opet nadmetati sa drugim muškarcima.
Srg. James ne zna za druge izbore. Ili nije znao dok nije bio obučen za rasturača bombi, i tu shvatio da je on u tome u stvari izuzetno dobar. Nije on postao addict na rat, već je otkrio da može nešto da radi i u tome je dobar. Ono što je njemu nedostajalo nedostaje i najvećem delu ne samo muškaraca već sveukupnog stanovništva. Naučiti zanat, postati u nečemu dobar, raditi na tome, biti prihvaćen i poštovan ali ostati fokusiran na razvijanje svojih veština, koje opet razvijaju svest pojedinca, njegovu stabilnost i zrelost… – takve stvari. U jednoj vrsti tako omasovljenoj kao ljudska, sa tehnologijom kao posledicom visoko-organizovanog mozga, bar bi milion zanata bilo otvoreno ljudima kao zanimanja, hobiji, šta god, i kanalisati to ka pozitivnim posledicama za vrstu i njen okoliš nije tako teško. Ali zanata i profesija je sve manje, sigurno onih gde ljudi mogu da poveruju da nešto zaista i rade. Sve više ljudi a sve manje izbora. Zbog toga je Srg. James tragičan junak; rat i užasi oko njega su samo ilustracija celokupne tragedije.
U svetu čiji ekonomski prosperitet (a kažu i opstanak) zavisi od prodaje sve više – i više, i više – nepotrebnih izbora, da je izbora jako malo se objašnjava kao i sve što se objašnjava, ili se ne objašnjava – po potrebi a potrebe ili ‘potrebe’ su nepoštena kategorija jako dugo. Kad sve drugo zakaže, svet je vrlo podložan oslanjanju na više sile, prirodu i slične nemerljive i neuhvatljive entitete koji dođu jako zgodni kad zatrebaju izgovori. Taj nedostatak izbora je tragičniji od svih tragičnih filmova skupa u jednom maratonu koji se u ponoć uvek vraća na početak filma, ili preskoči do odjavne špice.
Avatar sam gledala dan-dva pred dodelu Oskara. Prilično blasfemično je bilo to moje gledanje – piratizovana verzija na Internetu, sa vrlo lošom rezolucijom, ali meni nije smetalo. Ako pre 50 godina ljudi nisu imali problema u kapiranju priča bez 3-D projekcija, zašto bih ja imala. Ako pre sto godina ljudi nisu imali problema u kapiranju priča bez drugih pomagala osim knjiga ili usmenog pripovedanja, zašto bih ja imala, i sl. Film cima žice koje to vole, ali je mogao da bude daleko bolji. Kad je Kathryn pobedila svog bivšeg muža, ja sam već pročitala bila bezbroj linija teksta o tome da je ovaj arogantni jerk, o tome da je njen film nerealan i loš, o tome da je njegov film genijalan i da neki pojedinci već uče jezik stvoren za potrebe filma, da je njen film genijalan i kritikuje rat a da ne kritikuje vojnike, da… nije bilo kraja kritikama, projekcijama, opkladama i sličnom nadmetanju. Da je pobedila je bilo dobro.
I opet niko nije video paralele između dva filma. U njenom filmu je već opisani Srg. James od nesposobnog i nepotrebnog malog čoveka postao stručnjak i ne baš beznačajna vrsta heroja; u njegovom filmu je Jake Sully od nesposobnog i nepotrebnog invalida – prilično grafički prikaz njegovih ograničenja – postao među-galaktički i interspecies heroj. (Mit o herojima kao i svi mitovi je štetan, ali ne zbog laži na kojima se bazira već zbog laži koje promoviše). I jedan i drugi su imali nikakve izbore na raspolaganju da bi snagom vizije, okolnosti i skripta postali jako dobri u tome što su radili, i srećni(ji) u svojim kožama. James Cameron je to upakovao sa mnogo više šećera od Kathryn, i time je njegov film više izgubio. I tu su se njihove uloge završile a ostatak sveta je preuzeo. Pogrešno kao i uvek.
Ogromna većina filmova se bavi muškarcima i njihovim neuspešnim prisustvima u njihovim životima pa posledično i neretko katastrofalnim efektima i na druge ljude. (Ceo svet ima opsesiju sa tom temom, sa dobrim razlogom, samo što se razlog uvek zaturi gde i kad ne treba, i kad se upale svetla svi istrče napolje, što dalje od svog đubreta, valjda računajući da će se uvek naći neko minimalno plaćen i minimalno angažovan da iza njih počisti). Jedan broj filmova od njih pravi heroje, pa čak postoji i žanr superheroja – zašto stati kad tako dobro ide i prodaje se - a drugi od njih pravi tragične gubitnike. Jasno mi je da većina film-makersa nema veće pretenzije za svoje filmove od večne slave, bogatstva, neograničenog seksa i obožavanja, i da sa takvim pritiscima povremeno uspevaju da naprave zaista dobre filmove, što je za svako poštovanje, ali ono što je dosta žalosno je da dok se loše poruke primaju kao trava koja raste i na vodi, one dobre se ne primaju uopšte. Još gore- te dobre poruke često puta uopšte nisu bile namerne i svrsishodne, kao što je slučaj kod ovog već godinama razvedenog para i one promiču u moru svakakvih poruka, kojih ima jako puno ali sve jako puno liče. Ako je uloga umetnosti da menja svet – na bolje, assholes, na bolje – kad će već jednom!
0 Odgovori na „Laki kas. I prazan hod is okay“