Računam da ću zaboraviti

Oko 11 je zvala Jola. Posle desetak godina to je zvučalo ovako: Hi Ivana, ovo je Jola. Nadam se da me se sećaš. To je možda bio uobičajen početak, ali je pitanje sasvim na mestu – ja zaboravljam. Redovno i uredno, što je jedna od retkih prilika gde moj karakter pokazuje te vredne osobine: redovnost i urednost. I vrlo sam ponosna na njega zbog toga; potapšem ga povremeno po glavi i on se zadovoljno protegne.

Jole sam se setila. Ima topao glas, i bilo je nečeg pomerenog iz centra sa njom tih dana, toplina koja je išla dalje od glasa - na nekom nivou ne naročito bitnom to je Jolu sačuvalo od sudbine sa mojom pedantnom memorijom.

Jola je mene daleko bolje pamtila. Ispostavilo se da sam ostavila traga u njoj – ona je tada bila student – i navela mi je neke stvari (koje sam ja, normalno, zaboravila) sa kojima je moj ego mogao da naraste još dobrih nekoliko incha, taman da od mene napravi pristojnu ženu, ali nije. I ego se opametio i ne pomera se s mesta za prazne reči. Bilo je dana, ne poričem, kada su komplimenti mojoj pameti i talentima umeli da podignu duh i razgrnu oblake, ali desile su se u međuvremenu dve stvari: duh je nastavio da pada, bilo zato što je težak ili što podizanje nije bilo naročito vešto, i oblaci se i navlače i razgrću bez upliva ljudi pa ih je za te poslove bolje zaobići. I pamet je precenjena - da ubacim i treću.
Dakle, Jola, what is it that you want? Jola se izjasnila. Ona ima problem i veruje, ma kakvi veruje, ubeđena je da ću ja to bolje rešiti od svih skupa! Jer ja sam.. – okay, videću šta mogu da učinim.

Par sati kasnije zvala je Neda. Ona ima problem koji je u stvari moj. A nije ni samo ona imala problem – ona je posrednik između mene i drugih žena, potrošača moje robe, kojoj je jedina svrha da ih učini srećnim. Što znači da ja trebam da učinim srećnim sve njih. (Već kod samog slova ‘s’ prožme me iskreni užas). Problem je u jednom plastičnom delu. Deo je napravljen daleko odavde, na mestu koje se ne bez razloga zove Daleki Istok. Ne po mom dizajnu i zamisli, nema čak nikakve veze sa mnom osim što je pod prihvatljivim uslovima trebao da obavi jedan zadatak i ja sam ga iz tog razloga kupila, i sada mi javljaju da zakazuje. Od mene se očekuje da tu paniku u zemlji sreće rešim. Što pre!

Pogledala sam desetak plastičnih delova koje imam ovde – ništa im ne fali. Funkcionišu kako se očekuje. Čak ne vidim kako je moguće pokvariti ih, osim ako se baš zapne i sa velikim trudom, ili nezgrapnim rukama. Moraću da smislim strategiju pristupa ovom problemu. Jer, ispostavilo se, problem nije plastika već mušterija koju treba održavati u stanju perpetualne sreće, nešto kao mumificirane velikodostojnike i faraone. Verovatnoća je prilična da je problem nerešiv.

Uveče je zvala Sarita. Ona hoće ovo i ono, i ono i ovo, i još, ali pod njenim uslovima. Ti uslovi su neophodni, zato što ona ima mamu i tatu i muža i troje dece i premalo vremena i premalo para i ambiciozna je i ne postiže ako je njoj verovati i ima agresivno- abrazivan glas koji čujem i kad samo pošalje email. Sarita je predimenzionirana ilustracija čestog sindroma danas pod uticajem koga žrtva stalno nešto traži, traži, traži! Ona to što traži obično i dobije – da nije tako, prestala bi još davno i sindrom bi nestao: poof! Ali to nije problem, uprkos rešenju. Sticajem okolnosti naišla je na mene i sada s vremena na vreme mi traži ponešto, ne bez primesa svih drugih svojih potraženja. Sa Saritom ja imam problem.

Dan je počeo kao i svaki drugi, i završio se kao mnogi pre njega. Na početku sam bila vrlo pametna. Oko sredine, sa suncem u zenitu, bespomoćna. Na kraju, u zaključku i s mrakom, ispala sam glupa. Prosečan, običan, jedan dan iz života.

Računam da ću ga zaboraviti. Please.