U filmu ‘Nowhere Boy’ ima više nivoa od kojih trnu zubi. Fotografija je besprekorna. Čak i Liverpool s kraja ’50tih, posledice industrije i rata nataložene ili odložene u stranu, na obali sivog mora, je samo pozadina ranoj mladosti, kao što je sve ništa više od kulisa tom ili bilo kom periodu života, samo je tada manufaktura boja u svom optimalnom usponu i sve okolo profitira, ili se prosto tako desi ponekad. To je neodoljiva vizuelna poruka filma. Režiser je žena koja je i fotograf i multi-medijalna umetnica, Sam Taylor Wood. Ovo joj je prvi film. Glumac koji glumi John-a Lennon-a je izuzetno harizmatičan, osim što je izuzetno lep pa je u njega lako gledati, i postigao je nekoliko stvari: zaboravi se lako da je film baziran na nečijoj biografiji, što bi pravi umetnički projekat trebao da postigne, da bude umetnost za sebe. On je u vreme snimanja filma imao svega 17 godina, kao i subjekat u svom originalnom životu tih davnih godina. Harizma ostaje i dalje retka stvar među ljudima, ali sve dok je ima nećemo se žaliti. Ima dovoljno toga što podseti na osnovu koje priče je film snimljen. Film ne pravi grešku da idealizuje bilo šta, osim te iste mladosti koja se među drugim mladostima oko sebe razlikuje a opet je ista - i prljava i blistava, i čista i iskvarena, što je neizbežno kod svih onih koji su previše emotivnih ožiljaka poneli previše rano, i od kojih svako već sledećim korakom može da propadne u ambis neke rupe iz koje nikada neće izaći. Sve što se dešava dešava se stvarnim ljudima, i od trenutka do trenutka everything is live. Kao da mnogi ljudi to uopšte ne znaju, a oni kojima je poznato se trude da zaborave. Šteta.
Poslednja rečenica u filmu, na ekranu, indirektno podseća da je John Lennon došao do kraja života ranije nego što je mislio. Pre nego što je ostario. Ranije nego što je iko mislio. Ko uopšte misli o takvim stvarima. Pa. Puno ljudi. On je jedva napunio 40 godina. Moja mama ni 40. Ako se računaju dani, kao što treba da se računaju. I u samom filmu, i John-ovom životu, starost ne doživljavaju mnogi. To su tačke iza reči, iznad slova, ispod kreveta, i žuljaju, ne možeš im pobeći. Žena koju poznajem hrani svog mačka najboljim mesom i drhti nad njime, trpi izlive njegovog besa kad mu nešto nije po volji. My boy, tako ga zove. Boy je mator bar 90 mačećih godina, ali i ona i on misle da je još dečak. Neopisivo su dosadni. Priče o drugim ljudima i njihovim mačkama umeju da budu takve. Većinom su takve. Šteta. Jer svako voli dobru priču. Jednu koja bi ispričana kako treba zastavila dah svima, naterala ih da naćule uši, i utrnu im zubi od priče, lepote, ili morske soli. Pa još jednu, i još jednu. Ljudi su nezajažljivi. Frizeri koji 50 godina friziraju, vodoinstalateri koji 50 godina instaliraju, moleri koji 50 godina malaju, stock broker-i koji brokiraju s nadom da neće provesti 50 godina u tome jer oni sebe smatraju promućurnim, a ispašće samo neki frizovodomoleri, a nada je ona koja će prva izdati kao što će sve izdati kad vidi da je na pogrešnoj strani i pogrešnom mestu i verovatno neće ni dogurati do svojih obećanih 50 godina. Blago je uvek zakopano tamo gde niko ne gleda.
Možda i nije šteta. Osim toga, kad ljudi čuju ‘blago’ oni svašta pomisle i svi bi da batale zanimanja i postanu lovci na blago. Kad mačke čuju i one svašta pomisle. Mačke ponešto i ulove. ‘Lovci na blago’? Skupljači perja, možda.
0 Odgovori na „Neblagotvorno“