Neobično je da tako nešto sveprisutno kao dan, ili vreme, beskrajno fascinira. Došlo je krajnje vreme kad se i podsmehu o praznim pričama o vremenu može smejati. Samo što su priče o vremenu daleko najbolje priče ovih dana, a ne bi me iznenadilo da isto važi i za veći deo istorije. Verujem da je na Akropolju bilo zanimljivo prvih mesec dana kad su ga izgradili ali posle toga – a i pre – sve je to bio i ostao vašar taštine i slične smrdljive robe. Ista stvar i sa ovim Internetom. Promeniće svet, svi su vrisnuli ushićeno – sure, but, i dalje svi pričamo o vremenu. I to nam je najbolja tema.
A kako vreme i ne bi bilo fascinantno kad se ovde i dalje odvija čudo započeto tokom marta. Nisam se usuđivala na velika očekivanja u 2010-oj, ali ona je mene zaobišla i bavi se daleko većim temama: u ovom gradu nikada nije bilo ovako lepog proleća, a sada ni leta. I ona će po tome biti zapamćena.
Danas: idealnih 26-27 stepeni, bez vlage. Letnji dani bez visoke vlažnosti su u ovom gradu jako retki, i praktično prođu neprimećeni, utope se. Ove godine je drugačije. I neočekivano shvatim usred uživanja da je meni takva jedna fenomenalna percepcija dobro znana. Tu Carlo u svojoj prodavnici onda kaže: ovakve dane pamtim kad sam bio dete u Italiji. I ja mu se nasmešim – da, to je to. Da se sakupimo sa našim različitim nostalgijama i sećanjima, svi to isto pamtimo. Danas Toronto apsolutno diše, miriše i sav je evropski, kao što nikada nije bio. Pa i u Felinijev film bi mogao da uđe i statira da je nešto mlađi, ili bi mogao da se reklamira kao što poturaju Montreal, ili ne mora ništa, lep je i ovako.
Ne sasvim slučajno, veći deo dana sam provela gledajući slike Evrope u potrazi za smeštajem ovog leta, i prilično je kasno u sezoni pa potraga ne ide vrlo dobro, ali su slike lepe. Posle sati sedenja za kompjuterom sve mi je pred očima bilo pomalo razliveno, pomalo tačkasto, i noge su mi otekle, poplavile ili su bile više ljubičaste, pa sam izašla napolje da se malo povratim, i razmišljala usput kako je organizam neobična tvorevina i kako ga ne zaslužujemo i da sam ja neko ko deli organizme okolo ljudima ne bih dala više od jedne sobe tj. ćelije - a napolju je bukvalno raj. I pošto ne umem drugačije, ni bolje, ali sam vrlo prilagodljiva, osetila sam se instantno kao turista. Ko drugi ima prolaznicu ka novim iskustvima. Sa malo boljom koncentracijom shvatila sam konačno šta sam trebala da poželim dok sam bila mala i želje su bile besplatne - da mi je da budem profesionalni turista, eh. I jednoćelijski, sasvim dovoljno.
E ovo na kraju je genijalno
Svačega se sećam kad je u pitanju turizam i jednoćelijski organizmi… 
Nostalgija je čudna tvorevina, prizivamo je u svakom trenutku, a vreme, miris, okolina, neki glas su samo izgovori da se bar malo vratimo nazad. Ipak drago mi je da sam čula gde je naše leto zalutalo..ovde je Londonsko leto i mislim da će potrajati
Turizam i jednocelijski organizmi su obicno price stvare i uzasa, a ovo moje je vesela varijanta
Takvu vrstu nostalgije jako volim, mali trenuci prepoznavanja i topline. U svari nostalgija prija na vecinu nacina, ali joj nisam jako sklona. Imala sam povremeno periode, sada su samo kratkotrajne epizode, neka savremena vrsta koja ulepsava dan
Ne verujem da ce tamo leto zatajiti cele sezone. Ovde je vreme uvek promenljivo.
uh
definitivno mi se više sviđa vesela varijanta cele priče 
2. jun, 18h, 13 stepeni i hladan vetar..ne ide nekako
jedna od vaznijih lekcija koje sam cuo/naucio na FDU je “Deco, da se ne zavaravamo: najlepsi posao na svetu je biti rentijer. Iznajmite to sto je vase – i putujete, putujete, putujete…”
Profesionalni turista. Na prvom mestu top liste sanjanih delatnosti!
U stvari je zanimljivo kako neke na izgled razlicite aktivnosti postizu slicne efekte.
Putovanja su uzbudljiva zbog otkrivanja nepoznatog i novog, ali istovremeno daju jednu sasvim novu dimenziju realnosti i svedu sve a narocito subjekta tj. putnika na realniju velicinu.
Naravno, ne znam kako putuju rentijeri, njih moguce je takve stvari uopste ne doticu
Ali jedna od dimenzija profesionalnog turiste – neposedovanje – je mnogo dobra stvar (ili ja to tako zamisljam). Ziveti u hotelima, i nositi sve svoje sa sobom… ima tu velikog potencijala za menjanje sveta.
marouk, ovo iznad povlacim analogije upravo sa vremenom i roditeljisanjem. Ta dva efekta, ili bolje, prirodne sile, svedu ljude na ono malo sto i jesu i uopste su jako dobri za isticanje beznacajnosti i nebitnost pojedinca ukljucujuci mudrost. Jedini problem sa time je da su ljudi standardno losi djaci
Hocu da kazem, vreme je takvo kakvo jeste, i moramo se prilagoditi. Nije nemoguce naci lepotu u hladnom letu, toplom letu, ledenim sarama, toplom danu zimi… – mi smo samo putnici prolaznici ovde, nista vise
Fascinira me koliko nekada različito reagujemo na vreme
13 stepeni pre 2 meseca..pa normalno..sada? pa i nije… sve se svodi na pomeranje granica. To ti dođe turizam kroz “nemoguće” situacije – svakako trezni
Podjednako je fascinanto koliko ima uticaja na nas. Nije da nema smisla, nego smo se odvikli verovatno pa ne obracamo toliko paznje.
Potreba da se na sve to priviknemo, ili ‘otreznimo’ je prilicno dobra stvar, po mom misljenju.
Reality check, kako ovde kazu.