Priča o vremenu

Neobično je da tako nešto sveprisutno kao dan, ili vreme, beskrajno fascinira. Došlo je krajnje vreme kad se i podsmehu o praznim pričama o vremenu može smejati. Samo što su priče o vremenu daleko najbolje priče ovih dana, a ne bi me iznenadilo da isto važi i za veći deo istorije. Verujem da je na Akropolju bilo zanimljivo prvih mesec dana kad su ga izgradili ali posle toga – a i pre – sve je to bio i ostao vašar taštine i slične smrdljive robe. Ista stvar i sa ovim Internetom. Promeniće svet, svi su vrisnuli ushićeno – sure, but, i dalje svi pričamo o vremenu. I to nam je najbolja tema.

A kako vreme i ne bi bilo fascinantno kad se ovde i dalje odvija čudo započeto tokom marta. Nisam se usuđivala na velika očekivanja u 2010-oj, ali ona je mene zaobišla i bavi se daleko većim temama: u ovom gradu nikada nije bilo ovako lepog proleća, a sada ni leta. I ona će po tome biti zapamćena.

Danas: idealnih 26-27 stepeni, bez vlage. Letnji dani bez visoke vlažnosti su u ovom gradu jako retki, i praktično prođu neprimećeni, utope se. Ove godine je drugačije. I neočekivano shvatim usred uživanja da je meni takva jedna fenomenalna percepcija dobro znana. Tu Carlo u svojoj prodavnici onda kaže: ovakve dane pamtim kad sam bio dete u Italiji. I ja mu se nasmešim – da, to je to. Da se sakupimo sa našim različitim nostalgijama i sećanjima, svi to isto pamtimo. Danas Toronto apsolutno diše, miriše i sav je evropski, kao što nikada nije bio. Pa i u Felinijev film bi mogao da uđe i statira da je nešto mlađi, ili bi mogao da se reklamira kao što poturaju Montreal, ili ne mora ništa, lep je i ovako.

Ne sasvim slučajno, veći deo dana sam provela gledajući slike Evrope u potrazi za smeštajem ovog leta, i prilično je kasno u sezoni pa potraga ne ide vrlo dobro, ali su slike lepe. Posle sati sedenja za kompjuterom sve mi je pred očima bilo pomalo razliveno, pomalo tačkasto, i noge su mi otekle, poplavile ili su bile više ljubičaste, pa sam izašla napolje da se malo povratim, i razmišljala usput kako je organizam neobična tvorevina i kako ga ne zaslužujemo i da sam ja neko ko deli organizme okolo ljudima ne bih dala više od jedne sobe tj. ćelije – a napolju je bukvalno raj. I pošto ne umem drugačije, ni bolje, ali sam vrlo prilagodljiva, osetila sam se instantno kao turista. Ko drugi ima prolaznicu ka novim iskustvima. Sa malo boljom koncentracijom shvatila sam konačno šta sam trebala da poželim dok sam bila mala i želje su bile besplatne – da mi je da budem profesionalni turista, eh. I jednoćelijski, sasvim dovoljno.