Fino društvo

Rešila sam bila tokom jednog napada rešenosti da volontiram. To spada u one stvari gde okolina ima uticaja na tebe čak i kad si svesna toga i opireš se. U stvari to nije sasvim tačno. Okolina ima najviše uticaja na mene kad me nervira, a volontiranje je bio čist slučaj sopstvenog interesa. Mislila sam da bi bilo dobro za mene da probam tako nešto nesvojstveno mom karakteru. I kome ću ponuditi svoje skromne sposobnosti i ne tako puno vremena? Jednoj od manjih umetničkih organizacija u gradu koja se održava u životu zahvaljujući fondacijama, poreskom sistemu i entuzijazmu volontera i familija umetnika koji im čine. Takvih ovde ima bezbroj a ovu sam izabrala zato što sam im na mailing listi pa su mi bili pri ruci kad me je snašao napad inspiracije oko volontiranja i njihov mail se pojavio u mom inbox-u; prosto je jedna stvar klizila glatko ka drugoj. Pronašla sam na njihovom dobro ogranizovanom sajtu ko je zadužen za volontere, poslala moju ponudu sebe i svog vremena u kratkom mail-u, i bila vrlo zadovoljna sobom.

Možda su imali dovoljno volontera. Možda je moj mail otišao u spam. Možda… Nisu mi odgovorili. U međuvremenu sam mogla da potražim negde drugo da volontiram, ali moja inspiracija nije dugo trajala. Što mi nije umanjilo frustraciju da su tako nevaspitani.

Odgovor je stigao tačno mesec dana kasnije. Bez izvinjenja za kašnjenje. Sa uskličnikom na pravom mestu i gomilom pravih reči, i obaveštenjem da će mi obavezno javiti kad im se otvori pozicija za volontere. !? !? To nije bilo sve. Dok čekam da me pozovu, tip koji se zove Brad, traži da mu pošaljem svoj najnoviji rezime po kome će on moći da vidi za šta sam dobra, ili kako on kaže, koji su moji talenti, pa da oni mene bolje upoznaju, plus ja kažem koje me sfere aktivnosti zanimaju… i tu konačno shvatim da osim nenormalnosti samog života ja most definitely nisam normalna. Pa volontiranje jeste posao – još jedan, dodatni, posle-posla posao! Kome to treba!? !?

Uvređenosti što mi nisu odgovorili na vreme, niti su se izvinili zbog kašnjenja, se pridružila uvređenost da mi traže rezime, a na kraju svega, ne trebam im, i ne libe se to da kažu. Odgovoriću u ponedeljak da sam u međuvremenu našla drugi angažman, što nije neistina jer sam rešila da se kompletno i isključivo bavim sopstvenim životom i talentima a tuđi talenti mogu da se kače nekom drugom, sisaju energiju, hrskavicu i slična meka tkiva, ja sam ovde – na svetu – isključivo iz sopstvenog interesa. Da sam tu lekciju tako jeftino platila je pravo čudo jer u ovom gradu život postaje skuplji iz minuta u minut. I tako sam iz silnih uvreda došla do zadovoljstva. Vrlo neobično, ali ovo je čist, nepomućeni profit. Jako sam zadovoljna sobom.

Nedavno sam u biblioteci odšetala do police na koju obično ne obraćam pažnju i na njoj našla knjige koje su vrlo popularne i uzimaju se pod strogo kontrolisanim uslovima: samo na nedelju dana, i bez produžetaka. I tu sam spazila novu knjigu E.L. Doctorow-a. Sumnjala sam da ću imati vremena da knjigu pročitam za nedelju dana ali me to nije sprečilo da je uzmem. Od sedam dana prošla su tri pre nego što sam je uopšte otvorila. Čim sam je otvorila odmah mi se dopala. Neverovatno mi se dopala. Nisam žurila sa čitanjem, uprkos znanju da je neću pročitati do sedmog dana. To su prosto različite stvari.

Čitala sam u petak uveče; u subotu sam je ponela nazad u biblioteku. Pred bibliotekarkom sam mogla samo da je ostavim, ona bi je registrovala i vratila na mesto, ali sam rešila da knjiga zaslužuje bolji rastanak i bar jedno pitanje sa moje strane – izvinite, možete li mi reći kada će knjiga preći na normalne uslove tj. nisam stigla da je pročitam pa bih rado da je uzmem kad je dostupna pod normalnim uslovima i za normalne ljude u našim nenormalnim životima? I tu me bibiliotekarka sitnih kostiju i velikih naočara obavesti da oni kod tih popularnih knjiga imaju bar još jedan primerak u normalnom opticaju i, ček da pogledam, knjigu imamo na polici. Takva jedna kompletno nelogična konfiguracija bibliotekarskog sistema me je ostavila bez reči a tek neočekivana sreća da kad sam jednu knjigu ostavila druga me je pronašla me je načisto sludila između podeljene lojalnosti i radosti, pa sam se samo brzo zahvalila i istrčala iz biblioteke sa mojom istom a sasvim novom knjigom koja me je opet pronašla.

Sada knjigu čitam kako treba – i uživam. Nosim je sa sobom gde god da krenem, i kad mi u kafiću za stolom pored sedi neki tip koji priča u kompjuter nonstop, što znači da ga neko sa druge strane sluša bez reči, jadnik, ja se samo premestim na drugo mesto jer neću niko da mi kvari uživanje. Homer i Langley su i naslov i junaci knjige. Dvojica braće, koji kako vreme i njihovi životi prolaze postaju sve veći ekscentrici, i kroz njihovu priču se slika grad – Njujork – i dobar deo prošlog veka a u stvari ljudska priroda i – ovo je najneverovatniji i najlepši deo – sve to bez ikakvog zla. Only matter of fact. I sve vreme je to tako tragično, smešno, dirljivo, i jezik kojim je knjiga napisana jednostavno poetičan da sam, priznajem, svim srcem uz ove fiktivne likove kako, bojim se, nikada ne bih bila uz umetnike kojima bih volontirala iako je malo smešno pričati unapred kad ne znam, ali mislim da ipak znam. Ono bi bio posao i oni su svi od prvog do poslednjeg u ulogama kao radnim odelima, i umetnici i volonteri, a ovo… ovo su svačija posla. I tako je to nenormalno normalno, ili je bar tako opisano od strane autora, da su me podsetili dvojica braće kako mi je oduvek najgora karakterna osobina bila nedostatak ekscentričnosti. Ili nedostatak hrabrosti za jednu. Ne znam koja je najpribližnija dijagnoza, nije ni važno. Pitam se samo da li ima nade za mene, i gde se to kupuje ili hvata,  jer kad ostarim šta ću drugo sa sobom nego da budem ekscentrična – neće me u volontere, neću igrati karte sa drugim matorcima, većina ljudi koje poznajem su neoprostivo dosadni već sada, a i internet će mi dojaditi jednog dana, neizbežno je. Jedino se sada brinem što mi je ostalo samo dvadesetak strana do kraja a njih dvojica su tako fino društvo.