Imitacije nepoželjne ovde

Bio je pre neki dan – 29. aprila – internacionalni dan plesa. U stvari je dance teško prevodiva reč na srpski jer je i ples i balet i sve što predstavlja umetnost pokreta. Iz baletske škole koja obučava nove baletske kadrove u gradu i državi, iako nije u tome jedina ali je najpoznatija, stigao je bio pre mesec-dva email o tome da oni planiraju javni performans na ime tog dana i da se svi zainteresovani prijave. Ideja mi se dopala ali nisam se prijavila. Postojao je neki izgovor u tom trenutku – uvek postoji izgovor - ali svelo se na to da nisam. Danas mi je u inbox stigao link na video šta su uradili. Simpatično je, i podgreje malo entuzijazam da je moguće skrenuti na jednom mestu i ući u zgradu svog života na druga vrata pa se kroz ta vrata uđe u neke druge sobe, ili se ode na drugi sprat, a ako ti se vraća kući u svoju rutinu može i to – uopšte je skretanje preporučljiva stvar u kretanju, što su sve naše životne priče. Retko kada promeni život, kao što vrlo malo toga može da ga promeni, osim čarobnog štapića ili zlatne ribice, ali na to niko više ne naseda. Držati se skretanja, i plesati, su prilično dobra zamena, daleko bolja od uobičajenih zamena, kao ono veštačko meso za vegetarijance na primer napravljeno od izmučenog proteina biljnog porekla koji su gazili, mleli, fermentirali i šta mu nisu radili da bi na kraju ispao loša imitacija. Kakva beda od egzistencije. Bolje je propali original nego loša imitacija. Bolje je i od dobre imitacije. Dole sa imitacijama.

Ovde je preformans u jednom tržnom centru u centru grada:

A ovde na aerodromu:

p.s. verovatno su i ovi performansi imitacija nekih drugih, ali entuzijazam nikad ništa ne imitira, on je autentičan. I u ovom slučaju simpatičan. Dok publika i nije. Publika, to smo svi mi.