Prođem pored beskućnika na ulici, on sedi na betonu, drži pred sobom papirnu čašu da njome uhvati ljubaznost prolaznika u vidu novčića – ako je ko ispusti – i kaže mi ‘dobro jutro’.
On je to dosta tiho rekao, već sam prošla kad sam registrovala. Okrenem glavu i preko ramena i ja njemu poželim dobro jutro.
Sada treba proći istim putem nazad. On dobaci ‘you have a good day now’, ja njemu ‘you, too.’
Možda je ovo drugo došlo od zadovoljstva što sam mu uzvratila prvog puta, pa je hteo da doda, ulepša tu lepu malu stvar još više. To je u ljudskoj prirodi.
Ili da proba. Što god će ljudi probati kad im se ukaže prilika. I to je u ljudskoj prirodi.
Kalkulacije drže spontanost u kućnom pritvoru, uz ubeđivanja da svet napolju nije dobar za nju, da će joj neko naškoditi, povrediti je, ne može se nositi srce na rukavu…
Spontanost je naporna; probaj ti da čuvaš večito dete koje odbija da poraste i suoči se sa posledicama i realnošću. Neko mora da bude odrastao…
Razmišljam dalje da li je pokvario. Možda i on razmišlja da li je pokvario. To malo spontanog što nam se omakne s vremena na vreme. Izgubi se osećaj vremenom.
Možda bi vredelo probati ne prolaziti nikada istim putem.
To je nemoguće. Uostalom, svaki put istim putem je i dalje novi put.
Da li je.
Jeste novi put…
“Ne mozes dva puta proci istom ulicom” – anticka poslovica koju sam upravo smislio
Mislilo bi se da su od Antike do sada svi imali vremena da razumeju poslovicu, ali izgleda da nisu.
Svako pocinje na pocetku – je jos jedna anticka
.. а пут од 1000 миља почиње једним кораком је кинеска, кажу
Do svakog cilja je hiljadu milja – jos jedna proverena, sa zapadne strane