Nisam neko ko će lako izreći ružnu reč. Ne mogu da kažem da se one ne formiraju u mojoj glavi – pod uticajem drugih ljudi, loših misli, jakog vetra – ali vrlo retko stignu duž kratke cevi kojom misli putuju do jezika. Negde se zaglave, ili ispare, zacementiraju zidove… ko zna gde završe. To presecanje ružnih reči u zaletu je pitanje karaktera, pretpostavljam, ali nije ni vaspitanje za zanemariti. Još jedan faktor je da ne volim kad ih drugi ljudi govore, pa vešto projektujem i zamišljam da je to stvarno gadno kad ljudi čuju od tebe. Nisam ih ni ja sama puno puta čula, mada mi je i to što jesam bilo previše. Uopšte sam veliki protivnik ružnih reči. Umeju da dodaju sočnost nekim komadima literature, i vrlo duhoviti ljudi su dobri u doziranju pravog omera, ali i prvi i drugi su zaista retka pojava među ljudima, pa stoga zanemarljiva. Daleko važnija stvar je ona iza svih reči – kako se nešto kaže je sva suština govora, i ljudskih odnosa. Psovke jesu ružne ali ne automatski i ružne reči.
Jednom mi se desilo da sam u svađi sa OMD-ijem bila dovedena do ivice izbezumljenosti i nazvala ga ‘asshole’. Mislim da sam vrištala u stvari, jer sam bila na ivici života i smrti. Srećom ta epizoda nije završila eksplozijom glave ili srca pa sam preživela. Njegova reakcija je bila smeh. Zadovoljan smeh. Možda sam bila smešna sa mojim izgovorom i nesvikla na reč ali mislim da je njemu bilo prosto drago da me vidi u toj zoni gde sve ljudsko umire.
Čudan je efekat te memorije. Neprijatno je i samo sećanje na fizičku manifestaciju takvog besa, jer telo sve pamti, ali taj smeh, on može da se smesti među najružnije reči koje sam ikada čula. Pa ni to nije bio kraj. Bila je to lekcija u još jednoj manifestaciji ružnog: šta postane od ljudi koji su krenuli sa jednim sasvim običnim početkom – boy meets girl.
Nedavno me je nešto sasvim drugačije podsetilo na tu davnu situaciju. Pričala mi je jedna prijateljica kao što mi obično priča, o istim stvarima i istim problemima, sipala u uvo kao da je slonovsko, i u jednom neočekivanom obrtu došla do iznenađujućeg otkrića: da meni moje svakodnevne nerešene situacije padaju dosta teško, uključujući te njene seanse punjenja ušiju, i čak sam je zamolila u više navrata da smanji a bilo bi divno i ako sasvim prestane, ali ona prosto nije slušala. Pa ti odaješ utisak tako neuništive kul žene, rekla je ona sa druge strane telefonske veze. I nasmejala se. Taj smeh me je instantno bacio desetak godina unazad. Razumem da sa nepunih pedeset kila i veličinom za prednji džep kaputa ja ostavljam utisak čelične žene, ali taj smeh me je prilično uspešno sveo na gomilicu šrafova i labavih opruga. Možda se nasmejala zato što je ispala glupa? Kako je mogla da nasedne takvom jednom prevarantu i hohštapleru? Ali ljudi se retko kada smeju sebi. Naročito oni koji se smeju drugima. Na kraju sam pokupila svoje delove, ona je dovršila svoju priču i pozdravile smo se do sledeće prilike.
Krenula sam bila negde sa ovim tekstom i prekinuo me je telefon pet puta. I to je to. Do sledeće prilike.
0 Odgovori na „Do sledeće prilike“