Stefan se vratio iz Amerike. Ostao je ovog puta na jednom drugom kauču. Ne toliko što naš nije naročito udoban – što nije – nego on voli da obilazi svoje prijatelje manje ili više redovno, i vidi šta se sa njima dešava. Redovna stvar na bilo kom kauču da se zatekne je da podigne telefon i javi se svima, dogovori susret ili posetu. Tako smo ga klinka i ja videle nedavno, nakon njegove američke avanture. Naime, on je nameravao ovog puta da ostane u Kanadi ili Americi. Postane imigrant. U Leksingtonu, Kentaki, je bio kod jednog prijatelja i izgledalo je da će uspeti da nađe neki posao.
Stefan nikada nije stvarno radio, osim par leta kad je bio sasvim mlad kao mornar na švedskim trgovačkim brodovima. Posle toga je odlučio da se bavi akademskim pitanjima filozofije i religije, i bude akademski boem. Pre neku godinu je rešio da bi mogao da predaje u srednjoj školi, i čak mu je dobro krenulo nekoliko zima (leta je provodio na ovom kontinentu) – psovao se međusobno sa đacima i nudili su da mu prodaju travu, ili ga prebiju. Sve to u malim mestima, što je Stefanu u odnosu na njegovo odrastanje bilo pouzdan znak da se ledene sante tope i da ćemo svi uskoro potonuti u nekom zlu, bilo hladne vode ili ljudskih gadosti. Završio je doškolovavanje za profesora u srednjoj školi – teorija i praksa pedagogije -i zaključio da nema šanse za mlade barabe koje je podučavao pa je odustao.
U Leksingtonu Stefan ima prijatelja koga je pominjao nebrojeno puta ali sam ja malo toga zapamtila – Stefan ima toliko prijatelja da se ja ne zadržavam na detaljima kao što su imena već se uhvatim za boje kojima ih naslika, a pošto je krenuo da piše knjigu o svom životu znam da ću jednom imati priliku da ih sve prostudiram sa dužnom pažnjom, jednom kad je završi jer je tek stigao do svoje sedme godine života a već je na dvesta strana, ali biće vredno čekanja, jer Stefan je živeo nešto nalik Bergmanovim filmovima, ili bi to tako svakom neŠveđaninu izgledalo što nije mala stvar, stvoriti egzotiku od tako hladne zemlje – i ono što znam o Peteru je što znam i o Leksingtonu, da ima neke veze sa tamošnjim univerzitetom, i da i sam živi nonkomformistično, što čini većinu Stefanovih prijatelja i što je ponekad moguće u uskom krugu univerziteta, bar u ovim krajevima, sa par dodatnih izuzetaka. Nisu svi njegovi prijatelji takvi, ja sigurno nisam, boemštine se bojim kao što se hipohondri boje gljivica i parazita i bakterija, a kod mene je sve jednostavno – ja se bojim ljudi – mrzim autoritet ali volim komfor, i balansiram kako znam i umem među neprijatnim okolnostima realnosti i svoje naravi, i Stefanu nije strašno da bude u mojoj blizini, čak i kad mu povremeno saspem u lice u panici da se bojim da će pasti preko ivice moje terase nakon što je popio dve flaše vina, ali ja uglavnom veze nemam o životu pa ni o alkoholičarima je čista istina.
Stefan se vratio iz Amerike razočaran. To nije zemlja za boeme. On verovatno misli da nije ni za koga, ali studirao je i na Berkliju i na Harvardu pa su elitne škole izuzeci. Osim toga on je tolerantan, i voli izuzetke. Ali pet meseci u Americi je bilo više školovanja nego što je planirao.
Tokom tog perioda poslao nam je jedan email u kome je opisao posetu nekom lokalnom muzeju čudnih objekata kojih obiluje u Americi, i gde je nadležni čuvar, možda i vlasnik, postavljao već godinama nagradno pitanje posetiocima i za tačni odgovor davao čisti, papirni, konvertibilni dolar. Koji deo sekunde je nanosekund? glasilo je pitanje. Stefan je, budući filozof tj. naučnik celokupnih životnih nauka, kao iz topa odgovorio ’milijarditi’. Bile su tu prisutne i neke Amerikanke i bile prilično zgranute njegovim znanjem. Kako on to zna, pitale su ga. I went to school, odgovorio je Stefan lakonski. Jer gde se drugo uče takve stvari. I ja sam išla u školu, pa nisam znala odgovor, nije odustajala Amerikanka. Yes, but I went to Harvard, odgovorio je opet Stefan. To možda može da objasni zašto je njegov šarm neodoljiv ovdašnjima. Oni vole takve odgovore. Klinka i ja smo vrištale od smeha ispred monitora čitajući o njegovim avanturama. To je bilo na početku njegovog boravka. Po povratku iz Amerike, prva stvar koju je rekao je da je u Kentakiju legalno nositi oružje sve dok se ono nosi vidljivo. Ako hoćeš da ga sakriješ potrebna je dozvola (koja je obična formalnost). Da ponovim: kupiš u prodavnici pištolj i okačiš ga sebi oko vrata, izađeš na ulicu i pozdravljaš se sa komšijama ili mrštiš nepoznatima, i oni tebi, počešeš se po glavi pištoljem i slične stvari. I to se smatra vrlo neozbiljnim. Oružje na ceni je automatsko, ono koje može da ubije 250-500 ljudi u minuti. I poručuje se preko običnog website-a. Za zdravsteno osiguranje potrebno je nekih $1000 mesečno (i ovo što su sada izglasali u Kongresu ne mora da znači da će se to promeniti), i opšta kultura je… nije nalik na Stefana da kritikuje sa nekom oštrinom, ali Amerika ga je baš naoštrila. Najgore je bilo kako njegov prijatelj živi, rekao je. U kući svoje babe s početka 20-og veka, i sa nameštajem iz istog perioda, koji i na sunčan dan izazivaju depresiju, on ustaje oko 4 svakog jutra i do 6 uvece kad se vrati ide na tri posla i mrtav je umoran, ne zna ni kako se zove i jedva se popne na sprat do svog kreveta, a njegov otac u žilavim godinama kad izgleda nepristojno da neko ima toliko energije, sedi u stolici pred televizorom na kome gleda samo ultra-konzervativne programe, psuje sve demokrate a naročito novog predsednika kao komuniste i preti, jer puna mu je kuća oružja, a negde u toj kući su i sakriveni silni milioni, kaže legenda koja je već nekoliko decenija stara. U povratku u Kanadu, do granice je vozio jedan autobus, američki, a od granice je preuzeo kanadski. Stefan ne može da nahvali razliku u civlizaciji između kanadskog autobusa i ljudi i američkih. Opšta kultura tamo, kaže, ti prosto utera strah u kosti i zabije očajanje među rebra. I tako se predomislio. U poređenju sa Švedskom… – oči mu se prosto zamagle kad pominje svoju domovinu.
Bilo je tužno čuti takve vesti o Americi. Pa ona je poslednje mesto za koje se još uvek kače snovi ljudi širom sveta. Čak je i on imao svoj američki san. U koji su se smestili i Harvard i Berkli i posete svakog leta, i bilo je mesta za više. Verovatno je neophodno raščistiti sa sobom da najgori stereotipi vladaju svetom pre nego što pređeš prag svoje kuće, i jednom kad ih prihvatiš sledeća stvar je da se navikneš da ne postoji stalna adresa za tvoje snove. Kako ćeš nakon toga nastaviti da hodaš nikoga nije briga; pogledaj kako hodaju ostali oko tebe.
Krajem leta Stefan će se vratiti u Švedsku, gde mu je jedan njegov bogati prijatelj obećao da može da živi iznad garaže. Ali sve ovo treba obrisati; on će ispričati priču mnogo bolje, sa svim detaljima i vredi sačekati. Međutim rekao je bio nešto tog dana dok smo sedeli u ’Kramer’s-u. Ja sam objasnila klinki da Stefan ima retku osobinu da stvara prijateljstva sa ljudima svuda i u svakoj prilici, prosto im priđe i započne priču koja će uvek biti zanimljiva, i dobroćudna. Ljudi na to odgovore bez oklevanja, uvek pozitivno. I on tu kaže da je to tačno, da on uvek spazi u gomili nekoga kome to malo njegove pažnje treba u tom trenutku, i on im priđe i ponudi to što ima. I to je bilo to – ispružila sam ruku iznad stola i zgrabila taj mali delikatni san koji je izašao iz njegovog grla, oblačić ljudskog duha od čistog zlata a lagan, lepršav, prolazan, pre nego što se istopi. Ali čula ga je klinka, to je važno, i ja već znam, ima i drugih…- nije malo za jedan ljudski san.
0 Odgovori na „Američki san“