Akvadukt

„I’m not so innocent“.

Biće uskoro smak sveta. Neka ne čeka! Neko ko se zove „Britney“ ne zaslužuje da izađe iz matične knjige rođenih. Trebali su da zadrže na neodređeno i majku i oca i svakog bližnjeg i daljnjeg ko se ikada složio da se devojčice zovu kao ratne krstarice, sa kojih su se ogulila slova.

Lobotomija je nedovoljno istražen fenomen ukidanja gluposti. Možda će njeno vreme tek doći. Bljutavost neukusa u svakodnevici sada ide uz sve, i u sve, to je norma, kao i silikon u živa ljudska tela. Možda bi ubrizgavanje u mrtva imalo više smisla. Ali nad time bi se svi zgražavali. Nemoral i žgaravica. Soda bikarbona je univerzalni lek, njome bi se skinula i slova sa krstarica, vredi probati.

Ovo je moguće trenutak podjednako dobar kao i bilo koji drugi za još jedno priznanje – nakon celih 300+ pročitanih strana nisam ništa saznala o maloj Dolores. Niko ne zove svoje dete „Lolita“ ako ga ne voli. Možda „Britney’“, ali deca retko zaista zanimaju odrasle, a knjige za decu se ne bave seksualnom eksploatacijom maloletnih devojčica ili dečaka. Flaubert je bar priznao ko je Mme Bovary, Nabokov nije; no svakako je moguće uvek posegnuti za simbolizmom. On ima metaforu za svaku rupu. Pa onda obrneš i gle! u svakoj rupi se nađe metafora. Hmmm.

Užasava me pop kultura sve više, iz dana u dan doživljavam je kao zagađenje. A opet, nemoguće je ne voleti John Lennon-a. On je prvi popularisao imidž slabića. Yoko mi se ipak ne sviđa. Nista mi se ne sviđa!

Imam krizu savesti. Ovo bi mogli biti i growing pains. Nemoguće je potrošiti detinjstvo, neodživeno kad mu je bilo vreme. Razmazala sam ga preko niza godina, i neverovatno je, ali imam još. Moja amoralnost liči baš na tako neku, detinjastu. Oh, ja morališem po pitanju svega i svih drugih, bez teškoća, ali to nije isto.

Ne mogu da kažem da se dopadam sebi ovako detinjasta. Takve osobine jedino volim kod dece, kod drugih nikako a kod sebe… – to nije pitanje ljubavi ili mržnje. Bezuslovno prihvatanje je uslov opstanka u tesnoj koži i neprijateljski nastrojenom svetu; i ja se još uvek borim i sa prihvatanjem i sa nepostojanjem uslova, a i neprijatelji bez razloga su dovoljan apsurd. Takva jedna idealistička konstrukcija, bezuslovno prihvatanje, sirupasta, kao baklave za Božić. Svet uspomena, brige izbrisane zaboravom i ostanu samo lepe slike. Okačene na zid bile bi proglasene za kič. Ali ukus baklave potire i gore stvari od malo amorala. Hahaha, šta to znaci, malo amorala?! Da negde oko pankreasa, recimo, postoji suverena teritorija bez morala? Šta ću ako esencijalni deo mog bića potire osnovnu logiku, kao „malo amorala“? I crack myself up all the time. I kad se jaje slomi jednog dana, rodiću se kao nova. Reinvencija reinkarnacije, lomljenje ljušture. Šta je malo morala? Ili amorala?

Vrdam. Kao pristalica cinizma, mizantropije i elitizma, priznajem da sam debelo amoralna. Kao debelo amoralnu zenu, tako kompletiran trijumvirat me svrstava u trećerazredna bica, na skali tanko moralnih muškaraca.

Okay, sad kad smo to ustanovili, slobodna sam da vidim šta ću u odsustvu morala. Možda je jedini problem koji imam u stvari gajenje visokog mišljenja. O sebi. Svako nešto gaji, ja sam se zakačila za mišljenja, kao o vlati visoke trave. Od one vrste koja na razglednicama izgleda kao pitomo more u kome niko nikog ne proganja i samo te sitne bube golicaju kad legneš da ti ceo svet padne na grudi. I uđe sa jednim jedinim dahom esencija svega što je ikada bilo. Za pitanje morala nema mesta, tu su samo labava dugmad i otvorena usta, u lenjo popodne.

Postoji i opcija otpornosti na moral. Nelepljivost, nekompatibilnost, jedna od onih nepodobnosti bez krivice. Moral je čudna konstrukcija, ingeniozni metod kreativnog genija zajednice za regulisanje divljih zveri. Sve počinje sa malo ubeđivanja. Recimo, da su bolji nego što jesu. Odmah zatim sledi da zaslužuju dobre stvari, pa posle zasluživanja neizbežno, da im one i pripadaju. Do trenutka kad je izmislio Boga i krivicu, sve je već bilo na mestu, haos i ljudi u samom centru; a za ostalo nije bitno, na periferiji se nikad ništa ne zbiva, to je univerzalna istina. Dualizam je malo zabrljao mastilo pre nego što se osušilo kako treba, muškarac, žena – ah, niko nije savrsen. Ni dobro ne može nikud a da mu se ne prikači naličje, a ni lepota ne bi bila tako lepa bez ružne familije. Postoje instinkti, postoji i prirodni red stvari, i onda dolazi moral. Nezahvalna uloga u svetu nezahvalnih bića. Stalno ga krše (ovo bi moglo i u prvom licu množine), jedna jedina koščica mu nije ostala čitava tokom milenija, a i kad zarastu, sve je to kljakavo. A sideshow freak. Pokazuju ga i objašnjavaju svakodnevno, od jutra do mraka; a kasno u noć, kad se ugase svetla, krenu procesi nevidljivi običnom radnom oku, umornom i slepom k’o kod kokoške. I tako od samog početka. Bogati i siromašni, pobožni i izbeglice od verovanja u spasenje, stari muževi i mlade žene, lažovi i manje ili više uspešni iskrenici, lascivni i nezainteresovani, oženjeni i razvedeni, lenjivci i radni narod… Moral je zajednički imenitelj za nemoguće.

Sad kad sam priznala sebi svoju amoralnost vidim se u novom svetlu. Sve moje ljubavi stoje tik uz mene i deluju razočarano. I am very sorry, baby, govorim im pomirljivo. Sve i da to ne mislim, nije više važno. Prešla sam granicu i prosto sam stala. Šta su zaista mislili, pitam se. Šta sam ja mislila je daleko bitnije. Otvoreno srce, otvorene ruke, intimnost, želje i lepe slike… rafinirana arhitektura tapkanja u mestu. Podsećam na akvadukt, inženjerski tour de force, protiču kroz mene vode promene da bi se vratile opet na početak. (Uzdah!). Sve ove dileme važe samo u slučaju da sam jedina amoralna osoba na svetu, što je podjednako moguće kao i pitanje Boga: možda ga ima, možda ga nema, i to je apsolutno nebitno u poretku stvari.

Jedina važnost do koje držim trenutno, i teška je, je da se osećam krivom i greškom sam otvorila paketić sa nešto zaostalog morala. Miriše lepo. Možda, možda se na kraju morala krije uteha.
Zadovoljićemo se i najmanjim, mi bednici ljudske nevere.