Ovo nije za svakoga

Danas ću malo pričati o J. Ona ne zna, i to nije naročito bitno za ovu priču, ali ako se po njoj bude snimao film delićemo sve fifty-fifty. Prepoznale smo se kad nam je bilo po 3 godine svakoj. Ona je od mene starija tačno 22 dana, i to je često isticala tokom godina. Ne znam zašto joj je to bilo važno kad je bila mnogo veća od mene, ali podjednaki je broj puta pominjala i to da sam ja tukla celokupnu ekipu sastavljenu od nje i njenog mlađeg brata perjanim jastucima, i to sa jednom rukom vezanom iza leđa (ovo možda i nije istina, ali je dobro kao ilustracija).

Kao devojčice nismo bile naivne ni celih pola sata. Sve nam je uvek bilo jasno, jurile smo dečake, pretile svima koji su bili na čelu nepravdi, od onih na ćošku do belosvetskih, i bile smo ubeđene da ćemo kad porastemo postati vitezovi. Sve smo već imale spremno, trebalo je samo sačekati to sa odrastanjem. Odrasli nisu dolazili u obzir kao uzori – mi nismo bile naivne, da podsetim – samo su likovi iz knjiga bili razmatrani.

Ona je volela da se tuče, ja da započinjem kavgu; ona je stalno plakala, ja nikad – i to je sasvim dobro funkcionisalo. Sa njom sam prvi put otkrila da se od smeha možeš upiškiti. Dečaci su nam povlađivali i delili se u dve grupe: one zaljubljene u nju i one zaljubljene u mene. Devojčice su htele da se druže sa nama, ali mi nismo uvek htele da se družimo sa njima. Hranile smo se naizmenično iz njenog i mog frižidera; jednom nam je moja mama kupila na kredit istovetne kožne jakne. U nama su se krili materijal  za West Side Story, reinkarnacija Don Kihota ‘a girl’s copy’, i bar pet-šest gusarskih priča. Mislile smo i da će bio-inženjering zaustaviti rampantnu glupost među masama, igrale smo šah posle škole i zaljubljivale se do daske. Kad nam je jednom moja mama objasnila da je cela priča oko nevinosti bezvezan mit koji je jedino bitan za eksploataciju nečega što nismo mogle jasno da izgovorimo, i još smo morale da joj se zakunemo časnom devojačkom da ćemo završiti škole i same finansirati sve svoje neprilagođenosti, ništa više nije ostalo da se nauči. Mi smo bile spremne za svet.

Onda je umrla moja mama. Uskoro zatim njeni su se odselili i odveli je u jedan daleki grad. Kasnije je umro i njen brat, na isti dan kad i moja mama. Ja sam sve više ćutala, ona je sve više urlala. Pisale smo pisma ponekad, pričale telefonom, ona bi i plakala. Ja sam ćutala celih 10 godina. Ona se tukla sama, ali nije to bilo to. Onda sam ja otišla u jedan mnogo, mnogo dalek grad. Tišina među nama je postajala sve duža. A kad bi se izvukli prsti da na njih stanu oni koje volimo – oduvek, sada i za sva vremena – i ona i ja smo uvek visile sa istog.

U nečestim posetama starom kraju pričale bi priče koje znamo i koje su postajale sve starije. I svaki put bi se iznenadile koliko ne ličimo uprkos velikim očima i velikim glavama. Ni za oči ni za glave nismo sigurne za šta će nam tolike. Svakog puta bismo bile sve umornije. Od viteškog posla se dobijaju gorušica i bore na čelu. Rodile smo lepu decu. I slikale se kod svakog susreta. Na slikama uvek izgledamo kao dope-dealer-i kojima se neko gadno zamerio. U Hollywood-u bi bile negativci na ceni. Na svim drugim fotografijama se smešimo i gledamo u stranu.

Osim starih priča, izvukle bi podsetnike i uporedile beleške. Sa nešto više para živele bi isključivo po hotelima, decu ne bi uopšte vaspitavale, a za ljubavnike uzimale 25-godišnjake ili oženjene muškarce. O prvima još uvek brinu mame, o drugima njihove žene. O seksu mislimo sve najbolje. O ljudima obrnuto.

I dalje sve znamo.