Zimska crtica

Napolju je tog dana najviši domet žive bio -16C, a sa vetrom koji je neometano brisao sa severa to se osećalo (kad se nema izbora) kao -36C.

Krenula sam bila da pokupim dete iz školice za klince. Nije daleko, 10-15 minuta hoda. Za to sam se opremila kao krpeni polarni medved, tapacirana minimalnim dvostrukim slojevima a na nekim mestima broj slojeva je bio četiri. Videle su mi se samo oči i delić nosa.

Uđem u lift i pozdravim komšiju kratkim prigušenim „Hi“. On na to odgovori pitanjem: zašto sam toliko zamotana, kako će me neko poljubiti?  !  Ja ga pogledam postrance (sa nekih 70+ godina, mator je k’o zima i vidi mu se), pa potonem još dublje u svoju kamuflažu i promumlam da mi nije do ljubljenja po ovakvom vremenu. A on, raskopčanog kaputa, ležeran, sa naglaskom koji se bar u nekom istorijskom prolazu očešao o balkanske vetrometine te širokim samozadovoljnim osmehom izjavi “Oh, I love cold weather and hot women!” Nasmejala sam se i ja i umalo se ugušila u svom zamotanom pakovanju (on je i mojoj klinki kojoj je u vreme ove priče bilo tri godine delio komplimente kad god bi je video), pa sa “Well, I like everything hot!” izašla iz lifta praćena njegovim smehom.

Možda bi najhladniji dan svake zime trebalo proglasiti danom počasti matorim razvratnicima. Iako ne znam da bi se oni složili – njima je svaki dan dobar razvratni dan.