Na Portobello Road-u u Kanzasu, Ana ima crvene papučice svoje komšinice, već nošenu pelerinu koju je kupila usput i šešir sa štanda lokalne umetnice. Napunila je džepove orasima prženim u medu, steže ih i drobi u lepljive mrve.
Ulični festival je u toku. Gutači vatre, akrobate na skate-boardima, žongleri i gomile ljudi u krugovima oko njih. Traži prolaze između tela i ushićenih lica dece. Žuri, kad joj se isprečio pantomimičar prekriven belom kredom. Ne razume ga i želi samo da se skloni. On joj gura u ruku pregršt uzica. I one su zaprašene kredom koja se lepi za ostatke meda i oraha. Umesto balona, zakačene su za raznobojne leptire koji lepršaju kao nervoza u Aninom stomaku. Otvara prste i leptiri polete u vis, eksplozija od koje se razbilo nebo. Pokriva glavu i šešir rukama, i ima želju da ga stisne oko grla. Umesto toga, poliva ga dijetalnom koka-kolom koju je zgrabila od prolaznika. Bela boja se topi sa lica, ispod nje on izgleda tužan i postiđen. Pred takvim izrazom prolaznik odustaje od svog napitka i odštete. Koka-kola ostavlja duboke brazde na koži, možda je falična serija.
Deca jure okolo i skaču, pokušavaju da uhvate uzice koje se njišu van dohvata. Ana pokušava da spasi nesrećnog pantomimičara.
- Nemoguće je voleti danas, govori mu utešno.
On klima glavom. Vadi iz unutrašnjeg džepa kaputa maramicu i pruža je njoj. Briše ga po licu.
- Problem sa ljubavlju je što je moraš podeliti sa drugima, nastavlja Ana.
Kreda se lako skida. Žustro razmazuje mešavinu na obrazima pre nego što se osuši.
- I hirovita je kao razmaženi žigolo.
On žmuri pognute glave i pravi grimase dok ona trlja kožu. Liči na grotesknu masku koja menja izraze. Izvlači iz zadnjeg džepa pantalona komad papira, cepa ga, gužva i trpa u usta sa velikim belim zubima. Seda na put prekrštenih nogu i pruža joj jednu lopticu. Žvaće prenaglašenim pokretima vilice, i ohrabruje je da i ona uradi isto. Ana odmahuje glavom, vraća mu maramicu, potom skida pelerinu i ogrće ga. Izuva papučice, uzima ih u ruke. Ide dalje bosa, ne žuri više. Visoko iznad glave slede je leptiri. Nebo je opet celo, bez oblaka i ožiljci se ne vide. Povuče ih za uzice povremeno i oni se obruše kao da prete. Krila je golicaju po obrazima i kapcima i ona zažmuri. Smeši se. Drago joj je da ima društvo. Glatko lice puta pod nogama je opušteno i široko. Ko zna šta je čeka na kraju.
Ko zna.
Ovo je Portobello Road u Kanzasu.
Тежак сан, узбудљиво сновиђење. Али давно нам је дат путоказ како да не буде
- Nemoguće voleti danas
- Problem sa ljubavlju je što je moraš podeliti sa drugima
- I hirovita je kao razmaženi žigolo.
Решење је у следећем:
- just follow the yellow brick road!
..just follow the yellow brick road!
Volim magicne snove. Toliko umirem od gladi za magijom da snovi koji naidju a imaju i distantnu vezu sa njom su mi jako dragi.
Yellow brick road i Portobello road, i obican dirt road bi posluzio, ako vodi do neke magije.
Znam, obicno se magija svede na ono sto vec znas, PODSETI da vec znas prave dobre stvari, ali je previse znam. Valjda je smisao takvih kombinacija ubaciti magiju u svakodnevicu. Zasto ne izbaciti svakodnevicu i uzeti magiju?
Магија, наравно, ту смо баш слични! Не црна, још мање бела разних дрских превараната, него магија из маште: вештице, духови а посебно чаробњаци, ух
Па магија из литературе, посебно латиноамеричких писаца (Астуријас, Гаљегос, Т.Вајлдер, рани Маркес) – а уз то долази онда и чаробна андска музика са својим инструментима, па планине у којима бих се сакрио да ме нико не види.
И најлепша од свих магија: налажења зрнаца среће и духа у малим стварима, у детаљима који смире сваки немир и који, када се нагомила довољно зрнаца, донесу смирење на дужи рок..
Маштарије: како би лепо било купити нешто и шта би са тиме; добити премију и шта би са новцем; освојити срце драге особе, скресати свима који те нервирају, бити неко време невидљив – и шта потом ?
Лепо све измашташ и промућкаш, мора изаћи на добро – давних година сам лондонски Портобело утрефио недељом, када ништа није радило осим ветра који је носио ђубре низ улицу. Јесибиојесам-штасивид’о,нисам. Зато се лепо сећам сличног маркета у Кемден тауну, а читав Нотинг Хил сам касније, када сам у лдн доселио на дуже, више некако заобилазио.
Као да сам знао да ћу некада сазнати да постоји и Портобело у Канзасу (и у другим државама САД) – мада сам по филму и музици знао за Париз у Тексасу
Bila sam samo jednom u Londonu, i davno je to bilo. Camden mi se jako dopao, i Portobello. Bio je na kraju ulice jedan market pun svacega a najvise zanimljivih karaktera, ali ceo grad mi se dopao.
I parkovi, mnogo su im lepi parkovi.
Kako samo volim magiju. Priznacu da sam nedavno citala neke knjige koje nisu za moj uzrast, i nisu one bas bile pune dobre knjizevnosti ali bilo je magije i neobicnih obrta i puno topline, i ja sam neizmerno uzivala. Realnost zaista postaje sve teza, i na prazan stomak i na pun, i uz debelu izolaciju, i uz ne znam sta sve jos… sve teze ide sa njom, a ni ovo sto prodaju kao mastu ovih dana nije nista bolje, cak je neretko puno gore.
U Kanzasu i sire, po Amerikama, Australijama i cudnim mestima valjda opstaju ti magicni sakupljaci magicnih trenutaka a da nisu obicni ludaci i zrtve svakodnevice. Volela bih da ih ima. Mnogo, mnogo vise.
(uzdah)
Ма нисам баш мислио о Лондону, то сам потиснуо пошто та прича има свој веома леп део (моја тадашња фирма је имала 4 спрата баш у најстрожем центру, изнад продавнице Барбери мантила а 100м од Пикадилија, а становали смо као у Кошутњаку, изађеш а око тебе веверице
и ружан део (пословање у време када се овде ратовало и почеле санкције).
Некидан сам од свастике, која зна колико волим тај град, на поклон добио тротомни роман Едварда Ратхерфорда ‘Лондон’, који прати 2000 година историје Лондона – превише је ту вероватно историје да би било места и за магију какву има берзанско пословање са црвеним металом који ми је обележио живот.
А тешко ће ко поверовати да је једнаку магију имало и стварање неких мрежа у бањској фабричици, стварање нечега новог из прашине (благослов је у једном животу имати 2х ‘своју’плантажу кафе у Африци
Па још остати после свега у реалности,празног стомака, и почети испочетка. Али важно је маштати и сакупљати purple moments, онако са стране. Верујем да таквих има пуно, и свуда. Желим да верујем, и верујем. То помаже да се избаци свакодневница
Поздрав, Ивана
Ja cu sve ovo prihvatiti kao mantru, Gorane, jer ona svakog od nas bodri. Magija je jedino sto vredi, i posto je sve manje ima dajte da je stvaramo! Od papira, prasine, malo vremena u jednom danu, osmeha, par reci ili recenica, lepih mesta u jednom gradu, izloga… bilo cega. Ubice nas pre ili kasnije, oni, ovi, svi, nije vazno. Ali magija…
Drago mi je da verujes. It’s a journey like no other, isn’t it?
Trebalo mi je ovo. Hvala