Hodamo u nedelju ka kući stazom kroz park, pričamo neku nevažnu priču i dobro smo raspoložene, što je veliki pomak u rutini koja je postala naporna: mama i tinejdžerka. Preteknu nas dvojica dečaka; nešto su stariji od nje, 14-15 godina, hodaju i klimaju se, svaki u ruci drži cigaretu i pričaju nešto važno, što nismo čule ali nismo ni morale - sve što su ova dvojica radili bilo je važno, to se čitalo iz njihovog bukvara. Gledale smo obe za njima, aura njihove cool-ovitosti se mota oko nas, i ona prokomentariše kako je jedan od njih baš sladak. Ne promiču joj takve stvari, što je vrlo dobro. Ima još par stvari koje ne treba da joj promaknu iako nemaju neku drugu vrednost osim zabavne – ostatak je tek neverovatni i nepatvoreni shit. Gledamo tako za njima i meni izleti – mm-da, misle da su vrlo kul. The coolest thing since Jesus. Klinka se na to prvo zagrcne, pa presamiti od smeha, i bukvalno počne da vrišti. Ja sam se samo nasmešila, ne pamtim kad sam je poslednji put nasmejala, i sad kad sam otvorila tu Bibliju (i držala njenu pažnju) trebalo je iskoristiti priliku. Tu krenem da joj objašnjavam najvažnije i jedino pravilo u vezi takvih dečaka: beži glavom bez obzira! Znam o čemu pričam pošto je to jedna od lekcija koju sam najskuplje platila, a dobro je poznato unutar familije da sam vrlo ekstravagantna kad dođe do skupih životnih lekcija. Prednost tako skupe robe je da ih sada prepoznajem i otpozadi.
Da sam ja srela jednog ne bi bila tolika fiskalna tragedija kolika je da ih je praktično nemoguće izbeći. Od rokera, pesnika, budućeg biznismena ili Nobelovca, o političarima, revolucionarima, akademicima, umetnicima i njihovom redovnom priraštaju da ne počinjem, a spiritualne tipove sa njihovom speed-dial vezom do Boga slobodno mogu da preskočim ali bi mi za to trebao jedan zalet od bar nekoliko kilometara, inače bih pala na nos a ne bih prešla ni prvih stotinak varijanti… – nisam htela da zvučim kao negativac, iako standardno te uloge bolje plaćaju u njima bolje glume i uopste se užive maksimalno tipovi koji nemaju sklonosti za neku praktičniju delatnost u životu, ali negativnost je jedino lice te neoprostive muške sklonosti ka mesijanstvu. Ili se bar ‘negativnost’ koristi u razgovoru između mame i klinke – ima i drugih izraza. Neki od njih će biti zgodni, bar dok su mladi, ali nema većih krvopija ženske krvi. Provereno, više hiljada godina unazad. To sam govorila klinki. Ona je ponavljala ‘the coolest thing since Jesus’ i nastavljala da se smeje, zadovoljna da je mama pokazala i mrvu smisla za humor. A ja sam sve to mislila ozbiljno.
Најлепше ми је када чујем своје ћерке како се смеју као луде, мада се то не дешава пречесто. Нема лепше музике.
Подсетила си ме: пре 10-так година биле су негде година твоје клинке и шетали смо Адом Циганлијом – на једној од ливада клинци су играли фудбал, а моја Вања, тада иначе прилично повучена, се нашалила: ‘ммм, ловиште…’ Изненадио сам се и памтим то још, пошто њихова мајка нема смисла за хумор, као ни њена мајка, и то баш и не прикрива.
Мислим да је страшно важно да маме показују смисао за хумор, ВЕОМА важно, па макар при томе и мислиле озбиљно
Исплатиће се
Pomenuo si ranije tu epizodu i ja je nisam zaboravila – odusevila me je klinka
I ono sa becacima pamtim.
Slazem se za smeh. One to mnogo lepo rade.
A sto se tice humora… iz mog iskustva, nema uspesnijeg destruktivnog oruzja protiv humora od materinstva. One zene koje ga nisu ni imale verovatno ne primete. Ja sam imala mnogo vise nego sada, to je jedino sto mogu da potvrdim. Povremeno mi se desi da nesto izleti, prosto samo od sebe. Sve redje.
Ali i ta koja zaostala kap ce se potruditi, ako kazes da se isplati
Хех, дакле било је питање дана када ћу почети да се понављам, што делује бааш депресивно
Смех!! је суво злато, па макар произишао и из голицања или блесавог клиберења. Наравски да је зарад замишљеног нам ауторитета теже то изводити са својом децом, па сам више то изводио са братовљевим клинцима. Па ипак : сувога злата вреди – да не вреди, не би га црква забрањивала (‘Име руже’ је поента, мада нисам имао живаца да читам поповске саге баш онако до крјаја:-)
Далеко сам од Ога, а поодавно лишен обавезе родитељске озбиљности и без најаве унука са којима ћу се, ако их дочекам, свакако ваљати по поду. Зато се радујем предстојећој суботњој посети: братовљев 2-годишњи клинац је после дужег мудровања проговорио, расторокао се чак, и време је дошло да ђускамо уз лудо веселу ‘Ангелину’ Луиса Приме или уз рефрен Белафонтеовог хита (com’ , mister tally man/tally me banana) који је у блесавој верзији некада веома популарних ’7 младих’ који певају Ружици Сокић горе на дрвету, обученој у сукњицу од банана као Жозефина Бекер, гласио:
Чик, сиђи ако смеш,
и скувај нам чај..
Можеш ли замислити ишта луђе? И не замери што се понављам.
ДА, исплати се цедити заостале капи као Марко суву дреновину.
Ja imam osecaj da se vec par godina unazad ponavljam sa temama, a ne verujem ni ovo tvoje ni moje nisu jedinstvene muke. Plus, mi vec dugo pricamo ovde, i to na vrlo lep nacin – hvala! – tako da se nesto od toga zapamtilo a nesto neizbezno zaboravilo.
I puno hvala na ovom opisu predstojeceg uzivanja sa klincem koji se raspricao, pa valjanjem po podu i pevanjem… kakvo je to veselje i divota! Blago vama. Tinejdzerka i ja standardno izludjujemo jedna drugu, ali omakne nam se i koji opusteni trenutak. Haleluja!
A kad ne slavim te trenutke, onda se osecam krivom sto sve pokvarim preteranom brigom, preteranim rekacijama, preteranim… ja bih ipak trebala bolje da znam i provalim sve ovo, zar ne? Kako da ne.
Svaka kap vredi suvog zlata.