U vreme kad sam došla ovde, i među stanovništvom koje je delilo sa mnom fragmente zapamćenih junačkih pesama i geografiju bolnica u kojima smo se rađali, svako u svojoj generaciji, o emigraciji se pričalo kao o četnicima i ustašama. Od novopristiglih nastali su partizani. Neko se dobro dosetio. Neobična dosetljivost zapisana u istoriji često puta inspiriše na ludački smeh, uočila sam. Kao i da se ludački smeju najčešće ne ludaci već ljudi sa naročito velikim zubima. To nije iz junačkih pesama nego iz još starijih priča, od kojih su neke preživele do danas i smatraju se toliko isprane vremenom da se daju deci kao kašasta hrana, ili je to možda stoga što su se od tolikog pranja skupile i izgledaju taman prave veličine da se u njih svežu deca. Ovo je takva jedna priča, za ludačke zube.
Ne naročito dugo nakon upoznavanja sa osnovnom orijentacijom u Novom svetu, upoznala sam i jednog autentičnog ubicu. Bio je to sredovečan čovek, oženjen po drugi put dežmekastom ženicom koja je obožavala jednog koker-španijela. Bila je u nekom drugom vremenu kafanska pevačica, ali će se u svrhu domaćinstva , prirode i društva ovde uvesti odomaćeni izraz – pevaljka. I njima istekne pesak kroz časovnik. Izgledala je kao da nikada ništa u životu nije radila osim vezivala mašne nervoznom kučencetu. Njegov životopis mi je bio ispričan kao legenda. Bavio se kojekakvim mutnim radnjama, koje legenda nije ni najmanje razbitrila, naprotiv – uznosila se ali sve što je ostalo nedorečeno se moglo sažeti dosta prosto: čovek je spadao u grupu onih kojima nije mučno da nanesu zlo, i to naplate.
Pošto je odradio karijeru sitnog zločinca po Evropi, Mr. Niko-i-Ništa se smirio u Americi, sa dvoje dece, ženom, i valjda nekom perspektivom. Takve okolnosti su i od gorih primeraka napravile ljude, u brojnim pričama. Kako su deca porasla, tako je i život pokazao malo obzira prema nekadašnjem tabadžiji. Ćerka se udala za crnca. Zaljubila se, udala i rodila dete. Sramota je jela kroz tanku opnu civilizacije, dok jednog dana taj isti nosilac stare tradicije nije rešio da naplati dug svom imenu i časti, i zaputio se u kuću svojih “prijatelja” sa računom. I pištoljem izvesnog kalibra. Njegova ćerka i neželjeni zet se nisu u kući zatekli ali je zato bilo dovoljno drugih osoba izvesne boje kože, pa je Mr. N&N imao kome da ispostavi račun. Što mu je obezbedilo izvestan broj godina u američkom zatvoru.
Negde nakon toga uspeo je da se dokopa Kanade. Novi čovek, računi svedeni i isplaćeni po svim propisima, spreman za novi život, sreo je svoju ocvalu pevaljku i zaposlio se kao superintedant. To su ljudi koji brinu o stambenim zgradama, da su stvari popravljene, očišćene, održavane kako treba. Posao ni bolji ni gori od drugih, itekako važan, ali se ovaj junak na njemu snašao jako dobro. Stekao je glas kao dobar čovek, pomagao našim ljudima, koji su cinili oko 80% stanara i većinom bili novopristigli imigranti, zbunjeni daleko više nego što bi to i tako važna podela s početka mogla da uzrokuje. Previše izbora, to je početak svake zbunjenosti. Našla se međju njima i jedna žena koju je muž redovno tukao, tradicija uspešno prenešena iz Starog sveta, pa je, kad ovaj baš pretera, ona zvala policiju, oni bi došli, hapsili ga uredno i sve uveli u zapisnik, pa bi ga onda ona opet izvlačila kad bi se pod očinskim uticajem našeg domaćina setila pravih vrednosti i koliko je suštinski velika njihova međusobna ljubav a tek poštovanje… – sve kako dolikuje časnoj ženi. Između kučenceta i legendarnog imena, ubica je bio proćelav, veliki taman da stane u odelo od jednog i po pedlja, i uopšte, odisao poštovanjem i zasluženošću svakim kočopernim pokretom. Sanjao je o danu kad će se vratiti u Stari kraj i čak mislim da jeste, u vreme kad je pamet izlazila iz Srbije u brojevima do kojih je retko ko umeo da broji.
Jedne večeri našla sam se bila u stanu Mr. Neimenovanog. Doveli su me prijatelji, dva bračna para, čiji su testosterisani delovi bili zdravo ushićeni famom ubice i mutnog života. I to je bilo veče kad sam čula priču o njegovoj karijeri. Još uvek pamtim sliku njihove dnevne sobe, pretrpani dekor od nameštaja i nameštanja, u kome je kuče jedino izazivalo sažaljenje. On je pričao sa dužnom skromnošću, žena ga je posmatrala sa velikim ponosom, gosti su sedeli na ivicama sedišta kao na hodočašću, uvek spremni da se bace na kolena pred većima i hrabrijim od sebe, ja sam ustala i izašla iz sobe u kuhinju. Pogled kroz široki prozor je bio crnilo istačkano svetlima, koja su sva, od kancelarijskih neonskih sijalica do abažurnih lampi u kućama i uličnih svetiljki, dolazila iz nečije dnevne sobe, ali sa te distance mogla su lako biti zamenjena za svetla velegrada u kome je moguće hodati kraj slučajnih prolaznika bez straha da će ti kratki slučajni susreti zakovitlati u njima njihov ljudski talog i uprljati me kao što me je to veče uprljalo. Atlas ljudske raznovrsnosti u ovom novom gradu i novom životu je trebao da obriše granice, zbaci okove, utiša zveket zuba i ludaka, pa ovo je novi svet! – mislila sam tih dana mlade salate i revolucionarnog naboja. Jedino što se zaista desilo je da sam od te večeri sve ređe zalazila po dnevnim sobama.
Све те назови их легенде вуку корење још од хајдука а потом комита као назови их бораца за слободу – у ствари разбојника које су после наследили четници и усташе као кољачи. Онда су партизани победили па узели под своју Службу ликове као што је овај из твоје приче. То су биле неплаћене убице, односно убице које су биле плаћене тако што их овде нису хапсили и добијали су онај црвени пасош – а убијали су по иностранству четнике и усташе. Па су 90-тих тзв. ‘жестоки момци са врелог београдског асфалта’ добили дозволу да у рату ослобађају тзв. српска места а при томе и да ослобађају српска и несрпска газдинства свих сувишних новаца и кућанских апарата, да би потом кренули и овде да пљачкају и убијају како непожељне, тако и једни друге. Тај процес траје и нема рецесије која би га угрозила.
А произвођачи ових услуга који су преживели? Па, код мене на паркингу раде два таква остарела примерка: изгледају као деде, али имају по 50-так година и сваки по 8 разреда основе, чисте траву од ситнијих отпадака, жале се на здравствене тегобе и туже фирму, и руководиоца тј. мене, за мобинг.
Један од њих још из младости вуче надимак ‘Гроф’, бивши шанер, глуми глувоћу и чак спада у бенигне фолиранте – мада се млађи присећају да их је пар деценија раније, када је између робијања у Немачкој овде слао да му купе цигарете, тај надимак добио зато што никада није узимао кусур. Други је мрачњак као Индијанац Џо, који је током санкција уцењивао муштерије за напојницу и огромне новце депоновао код Дафине – а сада душевни режим исплаћује и такве крупне штедише. Обојица бивших сецикеса живе удобније од свих нас пошто им и душевни лекари издашно одобравају боловања – ипак и садашњи режим уме да вреднује минули рад
Kako je ovo brutalno, Gorane. Kratka istorija a previse duga. Meni je i jedan od tih bio previse. Svega ima medju ljudima, to je sustina ljudi kao drustvenih bica, izgleda. Kad bi se potrudili da proizvedu drugacije primerke… ko zna, ja verujem da je moguce. Ali ako imaju primenu u svakom sistemu, ovakvih tipova nikada nece zafaliti.
I na kraju svako ostari. Dobro da bar to nikad ne omane.