Studenac

Sve vreme ovih dana, od jutra do večeri a i noćima ne odlazim, sedim kraj jednog studenca. Bistrog kao najbistrija pesma. Nije moj studenac veliki, niko za njega ne zna i ja na njemu sedim sama. Regresija neke vrste, ili simplifikacija, svođenje na osnovne imenitelje, ko zna. Liči na imidž iz sna, taj moj studenac, i ja kraj njega. Pojavio se kad sam čula vesti o Haitiju. Probio se iz nekog krečnjaka ili tvrđe stene i napravio minijaturno jezerce u nevelikoj rupi, uz glatko mesto na obali taman da ja sednem. Tamo među ostalim užasima nemaju čiste vode a ja sama sedim kraj jedne takve bistrine i čistote, bogatija od svih bednika sveta, a i kraljevi bi mi zavideli. Što više vesti pristiže o nesrećnom ostrvu i šire, o svim ostrvima nastanjenim ljudima, ja sve dublje gledam u prozirnu vodu. Nemam šta da izjavim za svet ili svemirske vesti, drago mi je da sedim i tu gde sam mogu da ćutim. Ne znam kako ljudi preživljavaju takve užase. Ne znam ni kako su ljudi preživeli bilo koji od prethodnh užasa. Mislim da sam sa nekih 14 godina stala kad sam stigla do II svetskog rata. Znala sam o njemu i ranije, i nije bio laka materija, ali tada sam iz nekog razloga došla do prelomnog trenutka kad sam videla šta reči u istoriji govore, i tu sam stala. Niko nije obraćao pažnju da li stojim, ili sedim, ili su se oni pretvarali, i ja sam se pretvarala, a sada, posle toliko godina, evo me kraj ovog studenca. Ili sam do njega putovala ne znajući, ili me je on našao - meni zaista ništa od toga nije jasno, a ne treba mi ni objašnjavati. Ima daleko važnijih stvari koje treba rešavati trenutno.  Ja znam da sam srećna što ga imam, bogatija od svih bednika sveta, a i kraljevi bi mi zavideli, samo je čudno da se sreća ovako oseća. Dobro pamtim osećaj sreće, samo pre nekoliko dana sam ga još uvek imala, ali ovo jeste sreća, nema sumnje. Osim kraljeva, ko još ima ovakav studenac.
Ne ogledam se u njemu. Ne bih volela ni slučajno da vidim svoj odraz, dobro znam da je to u kraljevstvu najstrožije zabranjeno. Studenac je tu da se u njega gleda. I to je sve što ovih dana radim. Volela bih da kraj njega ostanem do kraja svojih dana. Ako je kraljevstvo moje, možda mogu i to da obezbedim jednim ukazom. Ne dirajte me.