U metrou juce posmatrala sam jednu malu porodicu: mama, tata i dete. Prvo mi je pažnju privukla mama, sedela je preko puta. Lepa žena ranih srednjih godina, plava, fino oblikovanog lica i usana, ničim se ne ističe osim tom svojom tihom lepotom, koja kao i svaka lepota, glasna ili tiha – pleni. Ili bar privlači pažnju besposlenih posmatrača. Potom sam shvatila da mi je odnekud poznata. Bilo mi je jasno da nju ne znam, ali me je podsecala na nekoga. U sledećem trenutku sam shvatila da je naš tip žene, jedan od onih koji nisu vrlo česti, ali su fino raspoređeni među stanovništvom za podizanje opšte lepote. Zatim sam shvatila da liči na jednu moju sestru. Tu se kod mene stvorio jedan privatni osmeh prepoznavanja i bliskosti.
Do nje, na sedištima pod uglom u odnosu na njeno, sedeli su tata i devojčica od oko 4-5 godina. Tata je izgledao nešto mlađi, tamnoput, sa muški izvijenim nosem, zgodan. Ona je gledala malo ispred sebe, u njega ili u devojčicu. Shvatila sam da i on liči na naše muškarce. On je gledao u nju, ili u dete. Devojčica je bila sva u okruglostima tog uzrasta koja u svakom primerku vrste izaziva instantnu milinu, i imala je razroke krupne tamne oči koje su se susretale na liniji nosa, simetrično i time joj davale izgled najslađeg ikada viđenog ili zamišljenog vanzemaljca. Vrtela se na sedištu, gledala malo kroz prozor u tminu tunela, ili u svoje roditelje, a bacila je radoznali pogled i na mene preko puta. Kad bi progovorila, glasić je cvrkutao. Roditelji su je gledali sa predanim obožavanjem koje verovatno nije ni okom trepnulo za malo predaha otkad se rodila. Jedno drugo su gledali sa ljubavlju i toplinom. Pričali su srpski. Običnim glasovima svakodnevice, ekonomske krize i preživljavanja. Povremeno bi se nasmešili, detetu ili jedno drugom. Sedeli su opušteno, rastojanje među njima ne veće od jedne male ruke. Ne pamtim kad sam poslednji put videla tako savršeno nacrtan dijagram idile unutar jednog kruga.
09
jan
10
Koliko ljubavi i topline u ovom tekstu. I tvoje oci kojima ovako nesto ne moze da promakne. Taj tvoj dar je poseban, eto to sam ti rekla vise puta do sada
Savrseno opisan jedan savrsen krug!
Bilo je veliko zadovoljstvo uociti tako nesto, i ne smetati im.
Meni je drago da uocavam takve stvari, meni su vazne.
Ali jesi to rekla, i moguce je da ja ne bih pomislila da je nesto posebno da mi ti to nisi toliko puta rekla
Hvala!
A sad idem na spavanje. Bila na jednom zvanicnom slavlju, i bilo je zanimljivo. Gomile ljudi za posmatranje
Dobar dan zelim.
Да, идила и то фино уочена а потом и описана веома бираним речима. У последње време почесто ме измаме на терасу ти цвркутави гласићи, пошто живим на првом спрату а одмах испод је игралиште са љуљашкама и клацкалицама.. до пре неку годину сам више загледао младе маме
а сада су ми интересантнији клинци, а посебно клинцезе са својим кикицама и умилним усклицима. Увек закључим да се ближи време за унучад, природа је канда то већ уредила на свој начин..
ка оближњој Сави поносни родитељи шеткају бебе. Понекад, ретко, зауставим пар који у колицима вози близанце – представим се као родитељ близанаца и замолим да их погледам на часак.
Посебно буде интересантно за лепог времена, када бициклистичком стазом (која логично није интересантна бициклистима – они возе улицом
После се увек присетим бројних ситуација када сам и сам шеткао своје клинке: 99% питања је било ‘да ли су то близанци?? (не, тројке су) и да ли су једнојајчани (што никада нисмо сазнали пошто нас није занимало).
Али је зато легендарни Мујо итекако знао одговор на ово друго питање: ”..ово лево ми је двојајчано, а ово друго је девојчица
I ovo tvoje je divno, Gorane
Mujo neprevazidjen, a guzva i graja pod terasom je lepa za gledati i prosto opustiti se.
Ja sam bas pre neki dan pomislila kako sam sate, dane, godine provela na lokalnom igralistu igrajuci se a uglavnom sa klupe prateci klinku dok je bila mala, i rasla… I sad voli da ode, ali velika je
Vrlo lepo igraliste, u parku, sa drvecem, bas bi me smirilo i uzivala sam gledajuci je, razmisljala…spor zivot sa njegovim dobrim stranama.
Fino je to kako sve ima svoje vreme, i najvaznije – osetiti da si spreman za to sledece sto dolazi.
I vi znaci ne znate da li su jednojajcane, jer vam nije bilo vazno…divno
..не, нисмо – чак до неког седмог месеца нисмо ни знали да чекамо близанце. У то време се није баш сваки час слало на ултразвук, тако да смо тек после летовања, када је кренуло да се џилита на све стране, отишли па се поштено забезекнули
Е после, већ другог дана по доласку кући из болнице, успео сам да их разликујем, и то по нечему у шта до тада нисам веровао да је могуће: по осмеху у очима!
Подоста касније смо схватили да су девојке и прилично различитог карактера, али нас заиста никада није занимало то да ли су једнојајчане (претходно смо добили једног 2-јајчаног
Meni sve ovo vase zvuci bas…free-spirited. Lepo
A o tome kako si ih odmah raspoznao, ne znam zasto mi nije cudno. Mi ipak, svi, ne obracamo dovoljnp paznje na svet i ljude oko nas, inace bi uocili takve fine tanane varijacije, nikada ne bi smatrali razlicitost za nedostatak ili nesto jos gore. Prosto nista nije isto!
A i ovo da ste ispunili Mujinu definiciju nije lose
Klinka je bas danas imala ovde dve drugarice, jedna od njih je jedan deo para bliznakinja. Jako slatka klinka, prvi put sam je srela ali puno slusam o njima. Mile devojcice, svi ih vole, kaze moja klinka. A imaju i jedan deo decaka blizanaca u razredu (ovde razdvoje blizance u dva odeljenja da ne budu zajedno). Ranije je imala jednu drugu bliznakinju u razredu… fasciniraju je, kao i verovatno svakoga. Mislim da im zavidi na tome da imaju ugradjeno drustvo i najboljeg druga.
Не знам, можда то раздвајање близанаца има смисла и вероватно је утемељено на некаквим сазнањима. Ми то нисмо радили, али и не жалимо што нисмо: у неким за нас тешким годинама, оне су имале једна другу док је син имао којекакве игрице. У неким одраслијим годинама, оне су умеле да се и прописно посвађају, а он је уопштено имао заштитнички однос. Све има своје, али добра вест је и да све то временом прође
Utemeljeno je na necemu, sigurno, samo ne znaci da je i dobro. Ali ovi klinci izgleda dobro guraju, a i inace se druze sa decom na odmorima, i zajedno su, tako da verujem ne dozivljavaju to kao preteranu smetnju, narocito kad rastu sa time. Imaju stabilnost svog para, i pozivaju ih zajedno ali rade stvari i za sebe… Sve je dobro sto na dobro izadje, da i ja dodam jednu
Pre nekih pet godina sam video nesto slicno tome.
Pozvao me je prijatelj iz vojske ( i to je posebno lepa prica o nasem prijateljstvu, na koju sam doduse, svojom samoizolacijom, bacio senku, ako ne i pokvario) na svadbu.
Posto ne volim takva desavanja i iskusno ih eskiviram, ponudio sam da ih posetim kada ta gungula prodje. Medjutim, odmah je bilo jasno da bi se smrtno uvredio (on i porodica mu jako drze do obicaja, ali na lep i zdrav nacin) i morao sam da pokleknem.
On zivi u manjem mestu, nekoliko puta sam ga posecivao ranije, njegova porodica me je zavolela i zaista bih se uvek topio od paznje (i postovanja – blesavi skroz) koju bi mi ukazivali.
I krenem tamo, nervozan sto zbog ljubavi prema njemu moram da otrpim ocekivanu esenciju kica i svega ostalog sto prati srpsku svadbu.
Hvala Bogu, toga nije bilo, sem sporadicno (ocekivati da bas svih 200-300 ljudi bude savrseno ne mogu ni najrevnosniji utopisti).
Na lep, odmeren nacin ispraceni svi obicaji, a crkveni deo obavljen u predivnom manastiru koji sam pozeleo opet da posetim prvenstveno zbog sume pored (iskoristio sam nekih pola sata praznog hoda u ceremoniji da se promuvam po njoj) i fine arome mira i skladnosti.
Nisam se nesto super proveo, jer to jednostavno nije ambijent za mene, ali je bilo ok, i jako drago sto su mi strahovi bili razvejani.
Ali zbog neke tri sekunde je vredelo doci i te tri sekunde su neprocenjive.
Mlada i mladozenja su, prirodno, i pored toga sto su roditelji i rodbina preuzeli najveci teret na sebe, bili optereceni i verovatno jako umorni od vodjenja racuna oko organizacije i oko gostiju (pretpostavljam da su im i prethodni dani bili iscrpljujuci).
Ja sam u momentu o kome pricam (vecernje doba) sedeo sam za stolom (inace u drustvu njegovih prijatelja, koje znam od ranije i kojima sam, zbog njegovih prica o meni, takodje drag, tako da mi je bilo prijatno), jer nisam hteo da igram (kolo ne bih igrao ni za vas ruski kvas ovoga sveta) i uz neko fino vino posmatrao desavanja.
Mladenci su stajali sa strane, sami ( mozda i jedini put tog dana), nesto dosaptavili (zbog preglasne muzike) jedno drugom i gledali se.
Te njihove uzajamne poglede, tim pre sto se ocrtavao i umor na licu, necu nikad zaboraviti.
Ja ne umem da opisujem ni priblizno dobro kao ti, ali umem da gledam, umem da vidim i umem da osetim. To je bila prava ljubav.
I dao bih sleper ruskopg kvasa, da ga imam, da mogu tako nesto cesce da vidim.
A sad bih mogao malo da smanjim spemovanje na tvom blogu i nastavim sa tihim citanjem.
‘ali umem da gledam, umem da vidim i umem da osetim.’
Ne sumnjam. Drago mi je da si ih video u tako lepom trenutku. I vrlo si lepo opisao, ocito je sveze i verno sacuvano negde u tebi.
Mnogo je vazno uociti lepe stvari, odnose medju ljudima kad su dobri jedni drugima, kad dele nesto lepo… obogati, i nauci se ponesto. Niko ne zna sve, ili cak i kad puno zna, retko kada su to korisne stvari.
Hvala sto si podelio. Kao da sam i ja bila tamo.
Nisam, nisam lepo opisao. Kada sam kasnije procitao, bila me je sramota i setih se price o editu i kako bi u ovom slucaju itekako bio opravdan.
Najveci deo teksta je o meni. Ja pa Ja. To je sranje. Stidim se.
Morao sam bolje. Takve stvari to zasluzuju.
Pa dobro… meni si docarao pa nisam obracala paznju koliko puta se pojavila zamenica ‘ja’. Ili ako sam i uocila prethodno, kad se pojavila scena sa njima, sve sam drugo zaboravila
Edit je lekcija koja se javlja u raznim oblicima u zivotu. Ume da nervira
Te tri sekunde svakako nisu zahtevale ceo roman da bi se istakla njihova lepota, ali sam, magarac, trebao da sedim za onim stolom, pijem ono vino, skresem delove o sebi i pojacam svetlo ka njima.
Postenog coeka i cestitog Komunistu sve ume (a cesto i treba) da nervira.
No further comment