Bacila sam se u jedan projekat ovih dana, ranije započet pa zapostavljen, iako se svakodnevno vuče po mojoj glavi kao prašina po mom stanu - ne ostavlja me, ali nije to nikakav loš način anksioznosti, prisile i slične muke, naprotiv. Projekat a naročito ja – u ovoj priči neophodan uslov – je čekao nešto važno. Neočekivano kako obično takve stvari idu, stiglo je to što se čekalo i krenula sam kako ponekad umem da krenem: kao da mi je sto kila više a krila su veličine ove zgrade. Ne umem da se zaustavim, hoću da kažem, i tako sve dok ne padnem. Ali takvi smo kakvi smo, niko na kraju priče neće preživeti – ni ja ni moj karakter.
Najbolja stvar u svemu je da se osećam dobro. Više nego dobro – osećam se fantastično! Izgubim osećaj za vreme dok radim na tom mom projektu – ne samo da nemam osećaj, ne znam ništa o vremenu, ono se vrti oko projekta, i ja, i ja, sve se prilično zavrtelo – malo spavam jer sam toliko puna energije ne umem da se ugasim, izjutra skačem iz kreveta kao da sam bar dvanaest sati spavala najdubljim snom, i nikakvi podočnjaci i mračni tragovi patnje na licu se ne vide, naprotiv, sva blistam, malo jedem jer nisam gladna niti se setim da jedem ali se sve vreme osećam blaženo puna, stomak i organizam me više ne muče, dobro sam raspoložena, celom svetu se smešim… i konačno postavim sebi dijagnozu pre par dana – ja se tako isto ponašam kad sam zaljubljena! Potpuno isto. Euforija kojoj ne trebaju ni sto kila više ni krila ko visoke zgrade a mogla bi svet da zavrti u suprotnom smeru, ili zavrti sebe na nosu sveta, ili vrti i sebe i nos i svet i sve to istovremeno - i svima je veselo.
Možda bi nekome ovakva opažanja i dedukcije išle lakše i brže, ali kad jesam konačno shvatila o čemu se radi, sve to je postalo još mnogo puta lepše. Jer sada mi je mnogo toga jasno. Rekla bih čak – sve - ali ja volim da pojašnjavam sebi stvari pa ostavljam nešto i za budućnost, međutim ovo je ono što stoji iza svega. U pitanju je strast. Nikada ništa drugo i nije u pitanju već prisustvo ili odsustvo strasti. Ali najapsolutnije – u pitanju je strast. Samo to i ništa više. Odnosno, na veliku štetu svih nas pojedinaca rasutih po našim životima, u pitanju je uglavnom manje, uvek je manje.
Strast zaslužuje poštovanje. I ona je obično i dobije, ali zato što je retka ne zbog svog pravog značaja. Instinktivno, kao novorođenče koje ni minut po rođenju namiriše svoju majku i mleko, sâm život, u njenim mekim grudima, ljudi umeju da prepoznaju strast i u drugima – i uvažavaju je. Razlika između običnog života i izvanrednog nije u dostignućima, priznanjima, bogatstvu pa ni u miru, ona je sažeta u strasti. Njenom prisustvu ili odsustvu. Neko ko je ima će verovatno napraviti dostignuća, možda dobiti priznanja možda ne, ali sve je to po strani i malo važno kad se poseduje fundamentalna materija na svetu – strast. I ono čemu ona služi je život. Dostignuća su postala pitanje ekonomije, samo još jedna bastardizacija u nizu. Ne postoji ništa iznad života.
I tako sam došla do toga da dijagnozu proširim i na svoje druge simptome - ljudi bez strasti su teret, i znam ih celu gomilu. Treba im prepisati pravu stvar. Ne trebam im ja, ne treba im ništa drugo osim… Impetus, kažu na latinskom. Fino balansirana reč, po ritmu, zvuku i težini za vilice. Ozbiljna reč. Bolja od dijagnoze, pomera sa mesta, gura napred i slavi život.
Ovde sam bila prekinuta. Fokus izbačen, izbačena iz fokusa, mogu da se setim samo jedne stvari sa kojom ovo treba završiti: treba se posvetiti traženju strasti u sebi, po sebi, zasaditi pa gajiti… i znam da zvučim vrlo veselo – pošto sam objasnila u uvodu u kakvom sam stanju – vrhunskom – ali ovo su vrlo ozbiljne stvari. (Iako ne vidim zašto bi ozbiljne stvari i veselje isključivali jedni druge, osim u slučajevima deficitne strasti). I baš je zgodno da se ovo desilo na početku godine kad je sve sveže od početka osim ukrasnog papira za motanje poklona i osušenih jelki, pa mogu da kažem da je u pitanju poklon meni, pa još jedan, a poklon i svima koji ovo budu pročitali.
Па ето прочитали смо, захваљујемо на овако лепом поклону – текст је фантастичан а посебно ми се допало то што се на посебан начин реинкарнира именица страст, која је протеклих деценија сведена, односно банализована на појам ниских страсти, штагод ко под тиме подразумевао.
А достићи стање које је, како кажеш, блиско оном стању заљубљености, обично краткотрајном и обично везаном за неке тамо младе године живота – е то је већ нешто толико драгоцено да верујем да би проналазач такве пилуле зарадио новце таман онолике као да је пронашао еликсир за вечну младост.
Go for it, girl
Drago mi je da je poklon fino legao
Moram da priznam da sam odjednom shvatila nakon ovog prosvetljenja u vezi strasti i vaznosti iste ono sto si napisao jednom u komentaru o romanticnim filmovima i dobrim muskarcima, kad si rekao da muskarcima nedostaje strasti. I znala sam da ne mislis na tu seksualnu, promiskuitetnu ili koju vec varijantu od slicnih ‘niskih’ ali nisam jasno sagledala dok se nisam nasla sama uronjena u strast, sasvim lokalnog karaktera, i to je zaista potpuno tacno. I moze da se primeni na ogroman deo populacije. Ogromna steta, nesaglediva steta. Devastating, bi bilo najblize.
Ti pronalazaci koji se loze na pilule… ko zna, mozda ce jednom postojati pilule za takve stvari, ali zanimljivije je otkrivati ih sam/a. Nista ne moze da se poredi sa time kao kad sama dodjes do nekog saznanja – rupe na saksiji, tople vode i sl. Ushicenje
Podrsku prihvatam svim srcem
Sve prsti od tog tvog “stanja”. Odlicno i radujem se sa tobom, taj poklon je jako vredan
sto je to stanje rezervisano samo za neke mlade godine 
)
Samo napred ne pustaj je da ti pobegne iz ruku.
Moze li se “izgubiti” glava i u nasim godinama, hihi
Ako trebe, ako mora …
( ne mislim na strast, vec zaljubljivanje…
Poz velikoj devojcici
Hm, pa evo ohrabrena tvojim nesigurnim koracima u tom pravcu, moram da kazem na ono Goranovo (recimo da mu to govorimo slozno
da POJMA NEMA! 
Da ne bude da pricam napamet: meni se desilo pre nekoliko godina. Jos se oporavljam doduse, i ne verujem da cu biti spremna za sledecu turu pre 70-e ali ne mogu da kazem ni da zalim.
Imam i jednu pricu o 70+ dami koja je srela jednog 80-godisnjaka, zaljubili su se k’o deca, i proziveli u neverovatnoj sreci nekoliko godina do njegove smrti. Dama je rekla jednoj mojoj prijateljici (jer nije mogla svojoj cerki – ova je htela da je se odrekne zbog takvog skandaloznog ponasanja) da za skoro 40 godina braka sa svojim muzem nikada nije upoznala srecu ni zadovoljstvo koje je dobila u jednom danu sa njenim matorim ljubavnikom. Pa ti sada ne pravi planove za buducnost
Ali to ipak ostaje raritet – zaljubljenost. Ja sam za strast u medjuvremenu, i uvek. A i svuda.
Pozdrav i tebi
Pozdravljam strast za male/velike stvari, zivot. Dobar i mozda jedini dobar pokretac za sve.
Aaa sto se tice zaljubljivanja, cak i u ‘nasim’ godinama (ja to vodjena Sarom, generacijom mojom), neka se desi, sto da ne?
Bojim se da o tome kada se desi, malo mi odlucujemo. Neka traje i 5 dana, vredi, posebno ako je nosena strascu
Well, моје даме, овде јесте концентрација женских умова & пера три на једнога (о, зар се и том може:-) , али рећи да Горан нема појма о заљубишкању – е, то није тачно БРЕ
Зато ми је и више него уверљива Иванина цртица о дами у 70-тим.
Страст у међувремену и увек, и свуда – е, па коначно јој је на овом блогу дат ваљани значај, и хвала.
Далеко је моћнија од керозина који пренесе џамбо џет преко океана.
zelena, bas tako. Strast je pokretac svega, a gde nije treba je uvesti kao obaveznu.
A zaljubljenost je zaljubljenost – sve je to dobro, i za ljude
Gorane, pa… kad kazes da zaljubljivanje ide samo u mladim godinama ili se ustezes ili ne znas, treceg nema
Ali ako ti se svidja ovo o dami u 70-im, ima nade
No, kao sto i sam kazes i ja pokusavam da istaknem – price o zaljubljenosti imaju sav spotlight ovog sveta ali strast… ona zaista zasluzuje postovanje jer prozima sve tako intenzivno, i hrani, obnavlja, odrzava u zivotu… pa sam zivot bi trebao da stoji u jednacini sa strascu. Posedovati svest koju ljudska bica imaju – o zivotu, i smrti, i ne cuvati i gajiti to sto poseduju uz veliku strast… ne znam, nista ja ne razumem.
Vidi nas samo kako komentarisemo strastveno
Ivana “bocnula” si nas bas gde treba! hehe…
i ja sam za stras + zaljubljivanje, ma sta fali i u 70+ hihii
( sad cu ti odati malu tajnu, mislim i ostalima: bila sam ja tako dvadesetogodisnjakinja, zaljubljena do usiju i malo preko, i tada ni naslutiti se nije dalo da takvo stanje ima rok trajanja; i onda dobijem na poklon recenicu,” bicemo mi u starackom domu zajedno” kao ako nam ovo ne uspe…hiihi, nisam mogla tada o tome ni da mislim, kad vidi cuda vreme prolazi, mislim daleko smo mi od tog doma, ali zaljubiti se mozemo i tamo… hajde daj pricu o dami!
A to da je kcerka htela da je se odrekne, hm…koliko sam se takvih budalastina naslusala
I da dodam bez strasti se ne gubi glava bas lako!
Zelena ija smo generacija, mada mislim da si i ti tu sa nama….
Pa da generacijski “pogubimo” glave
a sta kazete… sad cekam sta ce Muaddib da nam savetuje 
(sala, naravno)
Rado bih ispricala pricu o toj ljubavi ali to je sve sto znam. A lako je dodati jos zamisljanjem, ipak najlepse je da je prica stvarna.
Pa to cak nije jedina prica te vrste koju sam cula. Ona fina dama iz Otave mi je pricala o jednom slicnom paru, koji su se u tim kasnim 70-im, 80-im sreli, bas tako, u starackom domu i zaljubili se silno, on je vec bio dosta bolestan, ali proveli su zajedno neko vreme, ziveli malo i u Floridi, dobili nesto vremena za sebe, da bi, kako je njemu popustalo zdravlje, njegove dve cerke resile da preuzmu stvari u svoje ruke (u pitanju je bilo prilicno nasledje oko koga su se zabrinule) i razdvojile ih, u silnoj ‘brizi’ oko njega, da bi on na kraju umro usamljen, da je vise nikada nije video.
Za razliku od one prve srecne price koja je bila kratkotrajna ali joj to nije oduzelo happy end, ova je prava sekspirijanska tragedija. Ne male tragedije, niti retke sve i kad nema ljubavi i strasti, se desavaju starim ljudima kojima ‘deca’ oduzmu dostojanstvo slobodnog izbora na kraju zivota pa bilo da je u pitanju ljubav, seks, ludilo ili umiranje.
Meni se zaljubljenost ne desava ni cesto ni lako – nikada nije – tako da mogu samo da se obradujem kad naidje ovim putem. Ali vama zelim od sveg srca da vam pogubi sve sto treba izgubiti sto pre
U medjuvremenu, dok ne naidje nesto, pre ili u starackom domu, ja cu se vrlo rado posvetiti svim mogucim oblicima strasti koje mi uspe da otkrijem.
Smatrajte me preporodjenom, ponovo rodjenom, ili kako god
Драге даме, MuadDib уз све своје маторе године није толико паметан да би вам делио савете, али ће вам рећи да се пре две године итекако заљубио у једну особу која га је опчинила богатством свога духа..
Захвалан сам на околностима које су ми показале да је то могуће, мада и даље сматрам да је заљубљеност само један од видова страсти: хормони, или штагод, одређују да ли смо робови или поданици, а сматрам да број година живота заиста не одређује никакав level.
Lepo je da je tako, Gorane.
Smatranje cemo pripisati strahovima i negativnom talogu iskustva. Ja licno ne znam kuda sa njima. Neku deponiju bi trebalo otvoriti na Kamcatki ili slicnom pitoresknom mestu.
Robovi ili podanici… nema nam spasa, kako god pogledas.
Ovo bi valjalo umnoziti na papiru i ljudima ubacivati u sanducice, gurati ispod vrata, deliti po ulici…s nadom da ce se zamisliti po citanju. Ja jesam.
Ne zezam se.
Kad se obogatim, voljan sam da finansiram projekat.
I usput receno, planiram da se uskoro zaljubim u tebe.
Eh, dragi portose, kasnis oko godinu i po dana. Ni traga vise od pomenute, da joj ne pominjem ime. cak mi nije bas pravo da si me podsetio. Sta je od mene postalo u medjuvremenu….
Nije da ne mogu da se zamislim nad tekstom, ali radije bih da sam… ne znam sta da kazem. Znam da je arhiva sa desne strane ali gde samo pronalazis sve ove tekstove..
I jos: treba ti ukinuti prozu neurozu na par dana. Kakvo zaljubljivanje. That’s the easy way out. Strast je mnogo, mnogo, mnogo komplikovanija. Cini mi se.
Bio sam zauzet novim citanjem i novim komentarisanjem.
Sto bi ti rekla, kupio sam projekat, tvoje posipanje pepelom me uopste ne dotice u smislu mog odustajanja od njega.
Vec sam, s gnusanjem na idejuda te uopste pitam za dozvolu, poceo da preporucujem tekst. Imas pravo da se ljutis. Imas pravo i da trazis izvinjenje zbog toga ako smatras da je potrebno.
Ne znam. Ne znam kakva je bila Ivana tada, ni kakva je sada.
Ovo ovde sto delis sa nama je veoma intimno, i smatram da je pored talenta i majstorstva koje si razvila, neophodna i hrabrost da se napise i publikuje (a ti je imas, no doubt), ali nedovoljno da upoznam i mali deo realne Ivane. Pa ne dopustam da se zaljubim u predstavu. Preferiram zaljubljivanje u realne osobe.
Ali si mi jako draga. I zelim da te upoznam bolje. I u realu.
Ne dopustam da mi uskracujes ustavno pravo da citam tvoje tekstove, na nacin i kopanje koje sam izaberem.
Ipak, kao sto pomenuh, bicu tisi.
Prvo se zaljubljuje pa se par sati kasnije odljubljuje. Pa i kijavica traje duze
U predstavu ces se zaljubiti uvek, ko god da je u pitanju. Nije predstava lazna, ali prosto tako ide. Ne znam da li ume da bude drugacije.
Ne mislim da je tekst i njegova poenta pogresan, i ne odricem ga se, ali ako bih ga ja slala ljudima, ili ubacivala u sanducice, to ne bi bilo posteno. Posto sam u medjuvremenu zaboravila da sam ga i napisala uopste. Nisam jos uvek uspela da primenim osnove i zapinjem na mestima, i nemam kooperaciju okolnosti, i – iskreno – drzim se kako znam i umem.
Hrabrost, pa… mozda si u pravu, verovatno jesi, ali to je vrsta hrabrosti koja mi lezi. Nisam plasljiva sa takvim stvarima. Da li bih skocila u hladnu reku da nekoga spasavam? Mozda bih i to, ali nije provereno. Neke stvari verovatno nikako ne bih, ali ko zna… Lepo je misliti da sam hrabra.
Hvala
I ne moras da budes tih. Nije ti neophodna dozvola, a i prava su ti garantovana, pa tako…
Nisam karakter, patotie.
Uvek samo u predstavu, naravno. Ne moze drugacije biti. Bio sam stur i neprecizan oko toga.
Razliku cini materijal za gradjenje predstave. Reci nisu najbolji izvor za to. Ni zivo izgovorene.
Ponekad uskladjenost ili neuskladjenost koraka u zajednickoj setnji moze sve da ih razveje.
Verbalna komunikacija uvek gubi bitku sa podsvescu.
Pogled, govor tela. Dodir. Cutanje. Sve je to vaznije. Imenuj sama, spisak moze biti beskonacan.
To net ne omogucava, iako se veliki broj zaljubljuje i tako. Jednom sam i ja. Meni previse.
A strast je (zaboravih prosli put) mnogo zajebaniji igrac od zaljubljenosti, ne cini ti se.
Da se drzis, jasta. To je naredjenje.
Hrabrost je uvek licna.
Slow is a good word.
Slazem se. Svako slovo, korak, vrsta svetla nekog dana, sve to utice na nas i ljude sa nama. vazne stvari. Prebrzo zivimo pa dosta toga promakne. ja uocim dosta dobro, ali jednom kad pocnes da uocavas shvatis da ni to nije dovoljno. Prosto se treba truditi vise, i na pravim mestima.
Valjda. Zaista ne znam. Ponekad mi samo izgleda jasno.
Slow is a good word, apsolutno.
Delim tvoje misljenje. A dal smo u pravu, jebemliga.
Vazno je i razlikovati dobro zaljubljenost od ljubavi. Ako se to dobro razume, onda i strast ume da bude mnogo blagorodnija prema nama.
Okay, svi cemo probati da budemo blagorodniji