Boxing Day se pojavio sredinom 19-og veka i prosirio kroz zemlje Komonvelta kao novi obicaj sa statusom praznika. Pada na dan posle Bozica, 26. decembar. Poreklo drugog dana praznovanja je u deljenju sa onima manje srecnim. Naime, tog dana su bogati davali poklone siromasnima. Upakovali bi u kutije gotovinu, hranu, odecu ili nesto drugo prigodno i to bi se delilo posluzi ili siromasnima u kraju. Sama rec zvuci dosta grubo u poredjenju sa iluminacijom Bozicnog dana, bilo da asocira na medjusobno mlacenje zestokih momaka ili kutije. Ali mracna istorija nejednakosti se uvek oslanjala na svetle tacke milosrdja da joj popravi ukus, miris i ten.
Za ovu istoriju retko ko zna u Kanadi a i sire. Boxing Day u Kanadi je najveci godisnji dan kupovine tj. konzumerizam u svojoj nerazblazenoj formi. Pomama je u pitanju, na koju racuna vecina biznisa da im popravi bilans godine ili ih baci u visoke note profita. Prodavnice otvaraju u 6 izjutra, a kod onih koje nude narocito dobre popuste red se stvara vec tokom noci. Do 6:15 sve sto je vredelo je vec otislo. Jer tog dana se zvanicno (ne nuzno i tacno) nude najbolje rasprodaje. Te rasprodaje se najavljuju nedeljama pre toga u raznim oblicima reklame i distribucije, i ljudi – potrosaci – vredno studiraju ponudu da vide sta je tu za njih. Ili, sta im treba. Posto su svi ubedjeni da im bas to treba i stalno im nesto treba. Zivot nije lak.
Guzve su neoposive, razocarenja velika ako se propustilo ono sto se htelo, i na parkinzima nema mesta pa se usred zime pesaci i malo duze da bi se stiglo do vrata prodavnica i obecane robe.
Eh, moj Isuse, nematerijalisto.
Danas je Otava zaledjena od ledene kise, drvece oblozeno slojem leda od najvise grane do celog stabla, ulice klizave i guzve nisu bile onakve kako su se trgovci nadali (cemu se sve ljudi nadaju je bolje ostaviti u kutiji, zatvorenoj), i verovatno su najvece guzve vidjene u Hitnoj. Moram priznati da ima ne malo zadovoljstva u tome da je ljudsku nezajazljivost tzv. alavost ipak moguce zaustaviti. Delimicno, kratkotrajno, ne vrlo efektivno sve u svemu, ali zadovoljstvo je ipak merljivo.
Neverovatno, ja ovako, kao Marsovac, mislila bih da ti redovi postoje samo na filmovima!!! Gde ja živim…Inače, mislim da je lepši onaj deo gde je reč o poklanjanju bogatih siromašnima i šteta što se to ne praktikuje i kod nas…svako od nas “srednjih” bi sigurno odvojio po nešto da obraduje one koji nemaju skoro ništa
Kazu da je promet ispod ocekivanog. (uzdah). Naravno, osim javnih kompanija, niko drugi ne mora da objavljuje svoja poslovanja, a i njih prate samo oni koji na njima zaradjuju.
Potrebna su minimum dva svemocna puno-zaposlena Boga samo da odrzavaju ekonomiju srecnom i naprednom. (jos jedan uzdah).
Sto se davanja tice – ovde je to deo establishmenta. Daje se svuda, na svim nivoima, volontira se i pomaze, i to se ocekuje i od dece – uce ih. To je pametno – SVE se uci. Sto se tice samog davanja, iako treba davati, to nije nimalo sporno, ovde se to svodi na to – ili je bar poruka takva – da bi bez davanja nastao kolaps. Valjda hoce da kazu da svi mi ucestvujemo i svako je vazan. Meni tu nesto skripi. Lici na placebo, iako glad i siromastvo ne mogu da se pogresno shvate, ubedjena sam. Stalno se poziva pucanstvo na popravljanje stete. Zasto ne ukloniti stetu u startu, pitam se?