Deset-petnaest

Nije mi se dolazilo. Delom zato sto sam se nedavno setila koliko je ovde hladno tokom zime, i u kuci i napolju. Poslednji put sam Bozicne praznike provela ovde pre deset godina. Navikla sam u medjuvremenu da nemam nikakvih obaveza tokom praznika i sa visine posmatram one koji se oko njih znoje pretrpanih ruku i otezalih dugova u dzepu. One koji su o meni brinuli da sam previse sama tokom ovog najvaznijeg porodicnog slavlja sam ubedjivala da mi nije nista, jer obicno vidim neke prijatelje, ili citam i ne radim nista – meni Bozic nije bitan pa se nikakva ozbiljnija psihologija ne zateze u mojoj glavi. Ne samo da mi nije nista, vec imam privilegiju da se ne uzbudjujem dok su svi uzbudjeni. Uzbudjenja volim kad naidju a ne po kalendaru. Za to treba imati deciji duh, koji ja nemam. To malo sacuvanog se kod mene javlja u drugacijim oblicima.

Nije mi se dolazilo i iz jednog osecaja nepostenja. Naime, sin ove porodice mi nije omiljena osoba na svetu i poslednjih dana mi je narocito isao na nerve. Imam situaciju u rukama koju ne znam kako da razresim, a moracu, i kad bi Deda Mraz stvarno ispunjavao zelje, narocito nama koji nismo ni dobri ni losi vec tako, prosecni, od ovog ispunjenja bi mu se zavrtela glava kao na ringispilu a mozda i odletela. Bye-bye… A u ovoj kuci je rodjen. Neposteno, kako rekoh.

Ni to nije sve zbog cega mi se nije dolazilo. Dovoljno je tesko kupiti jedan poklon, dva su vec teza muka od grumena plutonijama, a deset-petnaest…. nisam probala ali razmisljam da li je ubistvo laksi teret. Ni kao klinka nisam razumela zasto je Raskoljnikova toliko tukla savest. I tako svake godine. Niko ne pamti poklone iz prethodne godine, niko nista ne pamti, svi smo mi ovde jedni zbog drugih u neprekidnom podsecanju da ne vredi pamtiti jer smo se dovoljno zamerili jedni drugima da bi deset-petnaest poklona godisnje pre ili kasnije zamenilo deset-petnaest ubistava… da, da, u tom pravcu nije pametno ici. Pre ili kasnije neko ce to ozbiljno shvatiti. Ne volim da mi iko izvlaci tlo pod nogama, pare s racuna, volju iz duha… neprekidno mustranje na koje se svodi socijalizacija je zamorna prinuda koju ne opravdava potreba za drustvom. Ne opravdava je nista, ne u ovom obliku ponude i potraznje. Kad smo klinka i ja bile u trznom centru proslog vikenda, verujem da je bilo pravo iznenadjenje za nju da shvati da njena mama rezhi. Kao pravi besni pas kome fali nesto da rastrgne. Tome ne pomaze sto u svakom prolazu kraj neke radnje, a ovde je milion kilometara radnji, kao ono klupko koje kazu moze da se obmota oko zemlje sto puta, ona pita: mama, kupi mi ovo, mama, kupi mi ono. Hijerarhija potreba savremene devojcice u severnoamerickim uslovima je najbrzi put do ludila za jednu ovakvu kao sto sam ja. Ako prezivim do njenog 18. rodjendana napravicemo zaista veliki celebration. A kad sam juce ujutro, pred polazak, eksplodirala u predsoblju, verujem da je to zvucalo vise kao urlik lava u malom stanu, sigurno sudeci po izrazu njenog preplasenog lica. Izvinila sam se kasnije, i jos me boli stomak na tom mestu sa koga je urlik potekao. Izvinjenje sam zavrsila jednim upozorenjem: ne guraj me do ivice, ti pojma nemas sta me sve vuce na tu stranu.

I tako smo doputovale, ukus u ustima kiselo-gorak. A kad smo stigle…docekane smo bile od strane tople fine dame koja nam se jako obradovala. Kuca je lepa, uredjena, praznicna i svuda su tragovi prijatelja i rodbine koji su poslali svoje cestitke, lepe zelje i podsecanja da je vazno imati ljude u svom zivotu koje pamtimo po dobrom, na koje je lepo misliti i u dobra i u losa vremena, i koji stavljaju na frizider slicice nase dece i unuka, porodicne fotografije i dolaze na svako vencanje, nikad ne odbiju poziv, jer takve stvari su prosto vazne.  U poredjenju – nista od onoga sto sam nabrojala iznad nije vazno. Moj dom nije ni sredjen ni praznican. Mozda bih bila manje divlja zivotinja kad bih sredila kucu. Potreban mi je jedan proces civilizacije, ili deset-petnaest.