Bez naslona

Kad se još jedno leto dovuče u grad… – bio bi to dobro izlizan početak neo-kaubojskog filma, ali činjenica je da se ovde ništa ne vuče. Od svih mogućih asocijacija, ta je sasvim promašena. Svi žive, i ja sa njima jer nemam gde drugo, u paranoji oko kratkog leta, koje niti je kraće niti puno drugačije od drugih leta umerene klime, i opštenarodna svest je zakačena na postulatu da se leti ne sme gubiti vreme, kratko pa time i vredno, na bilo šta osim uživanja i zarade. 

Ovog leta, ili nekog drugog – svakog leta putujem u krug. Oko Sunca, naravno. U linearnom (s)kretanju kroz život, na periferiji elipsoidnog nebeskog tela koje se pak kreće po krugu, ili elipsi oko većeg…i tako dalje, podsećam na ulovljenu muvu. Čaša pod kojom se vrtim u krug je dovoljno velika da je u nju stao ovaj grad, i šta se krije van tih kulisa zaista nije naročito bitno ni za ovu priču, a ni za moj život, u globalu. 

Scenariji mojih leta su uvek slični. Po završetku škole moje dete ode kod bake u Otavu, obično na mesec dana. To vreme ja ispunim malim planovima kratkog dometa, i uglavnom se oslanjam na poriv koji u to doba godine može da me izvede na ulicu u bilo koje doba dana i da mi ne bude hladno. Svakog leta smislim i odustanem i od planova za manja ili veća putovanja. Kao mrve sa krila, odbacujem dane bez brojanja, i sa njima ponekad i ljude za koje više nemam mesta. Za ljude imam sve manje mesta.  To pripisujem kao krivicu njima – sve su glomazniji. Nespretni, ponekad i nagaze, priteraju te uza zid tako guzati, natkrile se nad tobom i zaklone pogled na nebo. To što se ljudi stalno rađaju i nad njihovim brojem svi čupaju kose ne utiče mnogo na činjenicu da spadaju u nekoliko kategorija: kreativce koji svojom anksioznošću razjedaju sebe i svoje okruženje, materijaliste koji svojom anksioznošću razjedaju sebe i svoje okruženje, spiritualne tipove koji negiraju svoju anksioznost ali svejedno njome razjedaju sebe i svoje okruženje, i bilo koje druge koji će, po zakonu sličnih grupa u malom prostoru rasturiti to malo što je ostalo neizgriženo. 

Ja grizem svoj komadić, sišem ga, žvaćem, i gledam ostale kako se muče sa svojim. Čitam o tome u knjigama, gledam u filmovima, slušam u muzici… Sa svima naizmenično osećam bliskost i odbojnost – univerzalna pa i individualna sreća se ne sastoji u gledanju tuđeg posla već sopstvenog.

Kako je moj posao čudna rabota, oslanjam se često na neplanirana skretanja iz svakodnevice. Nekad se sretnem sa prijateljima, nekad ne mogu da ih trpim pa izađem sama, i kao pas-tragač pažljivo pratim tragove koji će me odvesti do nečeg novog. Savremenih adikcija ima bezbroj i ni jedna ne istupa mnogo iz okvira nezadovoljstva koje im je uzrok. Moje nezadovoljstvo je često maskirano kao radoznalost, ili avanturizam. Ja prosto volim da se krećem. Započela sam jos kao devojčica, i kad bi bilo pravde na ovom svetu, bila bih sada na nekoj tački u svom putovanju oko sveta, koje bih mogla da iskoristim i za traganjem za to malo pravde koja leži negde zakopana. U stvarnosti, to je ne samo besmisleno već i potpuno neprivlačno. Prepešačiti globus, i to bez ikakvog cilja osim kretanja bi neizbežno navuklo neku svrhu usput, jednu od onih u vezi samopronalaženja. A po to mi se ne ide ni do kuhinje.

Moja potreba za kretanjem je u svojoj osnovi alegorijska, i predstavlja testiranje mene same. Jedna od retkih draži koja me povremeno osveži je izazov: ‘da li mogu’? 

Važno je istaći da sam vrlo svesna mnogih stvari koje ne mogu. Nasuprot tome, postoje stvari koje mogu ali neću. Sve su to nepromenljivi bedemi mog ličnog utvrđenja i jurišati na njih, bilo spolja ili iznutra, je besciljno. Ja se ipak i dalje oko nekih ideja zapitam: ‘da li mogu’?

Pošto je ostvarenje najsigurniji takoreći garantovan put do sreće, iza mog izazova se krije sasvim prizemna želja izlaska iz tvrdjave u carstvo sreće, a kroz mala vrata. Dakle, lukavstvo.

Taj koncept uopšte nije nov. Niti je moj. Nebrojeno puta sam se uvalila u neprilike jer sam se zapitala tako nešto na pogrešnom mestu, i kod pogrešne ideje. Dosta puta sam se provukla za dlaku. Bilans je, rekla bih, sveukupno pozitivan pošto i dalje postavljam sebi isto pitanje, samo se sada bavim manjim projektima.  

Da li mogu – da izdržim trodnevni maraton sa jednim mojim prijateljem, tokom koga bi on pričao bez prekida, ali sa puno ponavljanja, svoju životnu priču, i ja bih pisala, pisala, da sve pribeležim. I onda bih tokom sledeća dva meseca prestala sa svim drugim aktivnostima ne bih mnogo ni spavala, i od svega napravila knjigu. Njegovo detinjstvo, brojna familija kojima stalno zaboravljam imena, političke aktivnosti, ljubav, razočarenje, propadanje… I onda ponovila to isto sa jednom prijateljicom? Ne treba mi ništa, osim malo planiranja oko posla i deteta. I puno strpljenja.
Najteži deo bi bio odluka koga od njih dvoje smestiti u fikciju, a kome samo pozajmiti naraciju. 

Da li mogu – da sledeće godine u julu, kad opet uđemo u leto i klinka je u Otavi, ja odem u Afriku, kroz jednu od brojnih organizacija za pomoć jadnicima ovog sveta? Radila bih tamo poslove od učenja dece, do pranja sudova u lokvi prljave vode, obrazovanja lokalnih žena o važnoj ulozi latexa u seksu i sve ostalo što zatreba. Ne mora ni da bude Afrika, važno je samo da nisu u ratu, i više mi odgovara suva klima. Osim pasoša, vakcina i pedeset formulara i intervjua, verovatno mi ne treba ništa drugo. 

Da li mogu – da krenem autobusom preko kontinenta? Do Key West-a? Ili Ognjene Zemlje? Trebalo bi mi nekoliko nedelja, ne tako puno para… lakše je sa Amerikancima. Možda Key West u prvoj turi. 

Da li mogu – da idem na let balonom od Istočne Obale do Zapadne? Ne znam šta mi treba, ali sigurno nije tako puno. Možda i preko jezera Ontario nije loše za prvi put.

Da li mogu – da odem u Pariz , sretnem se sa nepoznatom osobom i provedem vikend sa njim? Potreban bi mi bio pasoš i oko $2,000. I muškarac izvesnog duha. Mogla bi to da bude i žena, ali bi se izgubila neophodna dramatika.
Kako bih ga našla? Stavila aukciju na eBay? Svako zainteresovan bi platio 50 centi, i pare otišle u dobrotvorne svrhe – to svi vole. To nije aukcija, ali nema veze. I šta bih rekla?
‘Ja ću biti u Parizu za vikend 12-14. marta.
Ako želite da učestvujete u jednom malom egzistencijalnom eksperimentu i ne bojite se letenja, pešačenja ili putovanja vozom do Pariza, javite se.
Ako vam je potrebna viza, odnesite ovo pismo u francusku ambasadu, razumeće, oni već decenijama prave slične filmove.
Planovi ne postoje.
Diskrecija i orden lavljeg srca su zagarantovani – samo da ne padne kiša, ordeni od papira to ne vole.
Ako se javite posle 15. februara biće prekasno.’
Najvažniji deo – sve da se niko i ne javi, ili niko zanimljiv, ja bih otišla sama i izvela svoj eksperiment. Ali bih ipak na aerodromu zalepila sebi na grudi veliko nacrtano lavlje srce. 

Da li mogu – da kad sledeći put posetim oca provedem vreme sa njim u razgovoru o njegovom detinjstvu i pronađem u tim pričama nit koja se negde prekinula? Ne želim priče koje su postale legende, ni opšta mesta, čak nemam određenu želju, ali bih volela ono što je on zapamtio, mesta i ljudi kojima se vraća. On je sve stariji i biće mi žao da sam ih propustila. 

Da li mogu – da promenim raspored nameštaja u dnevnoj sobi, i pogledam sve iz novog ugla? 

Ako se ništa ne ostvaruje, nigde ne ide i ništa ne proba, čemu tolika vatra u ljudima.