Izložba

PIETA SA MRAMORNIM RUKAMA POLOŽENIM PREKO SRCA
Skulptura

Godine dve hiljade i pete Gospojine, u ravnici južnog Ontarija uzdigle su se prepreke kao planine, i nagnule preteći nad stolom za doručak i mojim životom. I bolelo me je srce. Ovo poslednje je trebalo samo metaforički, ali bolelo je kao razbijeni prozor na organskoj, živoj kući. Rupa po sredini i srča zabijena u okolna meka tkiva za dodatni efekat. Uprkos tom nesrećnom vandalizmu i reljefnoj kataklizmi, gajim iskrenu naklonost prema broju 5. Broj 5 spada u čiste brojeve; poseduje preciznost bez pedanterije. Uvek dolazi fino usklađen sa desetkom, brojem koji je apsolutni vrhunac elegancije. Njihov ritam je odmeren i egzekucija besprekorna. Iz tog razloga, možda i nekih manje važnih, moja očekivanja za dve hiljade i petu godinu hrišćanskog brojanja su bila iskreno i prostodušno velika. Tokom ekstremno hladnih dana januara i februara živela sam na ubeđenju da će od ove godine biti nešto.

Dok ovo pišem, prvi dani decembra spakuju tezgu već oko pola pet popodne i povuku se negde toplo i skriveno da izdrže najmračniji deo godine. Dve hiljade i peta je bila još jedno razočarenje, ako je suditi po mom bankovnom računu, osetljivosti srčanog mišića i tenziji u stomaku.

Samo zbog broja 5, i slobodnog vremena ove subote, dok čekam da mi neko pokuca na vrata, napraviću retrospektivu. Jos jedna godina nestrpljivog življenja u slikama.

Čaj od mente u nedeljna jutra, Javaville i Cabbage Town. Amélie sedi za koncertnim klavirom u jednoj lepoj sobi niz ulicu, mrzi ga i izvlači se tako što kaže da joj se piški. Popne se na sprat i luta po zabranjenim sobama. Učiteljica sluša njene korake i nestrpljivo čeka. Svima je žao sto od lekcija ništa neće biti, ali ja imam 45 minuta. Stolice i sofe su udobne, muzika me podseća na dobra vremena cija god ona bila danas, listam lokalne novine… – i to ništa ne objašnjava. Možda su rukom umotani listovi čaja – ne znam. Ja sam zbog tog raspona vremena između 11 i 11:45 žurila u Javaville svake nedelje kao na tajni i dugo čekan susret.

Prestali su časovi klavira u kasno proleće, ali nešto me još uvek čeka na uglu Parliament i Carlton ulica, a ja ne znam šta.

AKT
Skulptura

Zima u Torontu, 2005.

Završio se Picasso
sa svojom keramikom
riba, lubenica i devojaka
Oslobođeni genije
Otima se kikot i prekrivam ga rukom
Smešne su i staklene vitrine
kao da bi nas mogao zaraziti
ako bi jeli prstima sa tacni
i pili direktno iz bokala
ispod pazuha davne lepotice
Volim oblinu keramike
i vrućinu u kojoj se peče

Modigliani je presvisao
pred hiljadama očiju
reciklirana platna
portreti naopačke
bele afričke skulpture
i Victoria sa bordo očima
Modigliani i ona
i ja
u oronuloj pariškoj sobi
Kad se završi izložba
slike kao raširene butine
se sakupe i odahnu

Radnim danom u galeriji
savršeno oblikovane ruke
skulpture anatomije
posežu za nebom
Volim simboliku propinjanja
Tako sam još kao dete pokušavala
da vidim više od dozvoljenog
Sada bih da odem dalje
od pretpostavljenog
I svako ko podigne ruku u vis
posegne za nečim više od same sebe

Daliesque portret na zidu
Curi mu obraz
i ja skupim dlanove
nalik na uljanu lampu iz Indije
za siromašne
Slika nije na prodaju
ali ja sam sakupila dovoljno
razmazaću ga po obrvama
i utrljati malo u jagodice
Tu može da sačeka jutro
ono je uvek pametnije
Seks delim sa sobom
Mirišem muškarce u prolazu
Hmmm

Slajdovi na ciglenom zidu
kratka istorija ljudstva
i sve vuče na jazz
Burleska bez stila
i moj šal
kao predimenzionirana kravata
Hladno je
banke ćute na dnu grada
moje dete raste
između dilema i odluka
Ja sam na trenutke srećna

Ovaj copy&paste je bio neophodan. Asimetrična skulptura sporog protoka. Kad god joj priđem, sa bilo koje strane, preplavi me posesivnost. Ovo je moja godina neostvarenog broja 5. Osim toga, tada je još uvek bila zima i kao i svi melanholici, mogla sam da sležem ramenima u beskraj čekajuci svoje idealno leto.

Napisala sam bila roman tokom te duge zime. Nije bio o meni, hvala Gospi, treba nekad izaći iz svoje kože i prepustiti je drugima.
Izašla mi je i knjiga poezije. Martin jos uvek insistira da je trebao da me slika in the nude za naslovnu stranu. Kaže da bi knjiga do sada već bila internacionalni bestseler. Za knjigu poezije, na srpskom, trebaće mnogo više od bestidnog ženskog mesa – sve je to vec viđeno. Nije, tvrdi on i dalje, ali to su muška posla, oni su uvek optimisti po pitanju seksa.

FANTASTIČNO SLIKARSTVO
Mixed media

Iako sam realno mogla da poziram gola i osvanem na tvrdim koricama pet stotina primeraka jedne knjige, nisam ni pogledala muškarce sve do leta. Ni kad sam eksperimentalno pokušavala, nije išlo. Ili su oni bili klizavi, ili je moj pogled izgubio bio onu neophodnu težinu zbog koje bih ga ispustila i zalepila baš na pravom licu i pravom mestu – mislim da sam jednostavno pala mrtva.

Pošto je prerano zatvoriti izložbu, neizbežno sledi bar jedno vaskrsnuće. To publika voli. Bila je julska noć u kući na dva nivoa, prostor ispunjen do maksimalnog kapaciteta lepim ljudima oba pola i DJ je puštao dobar funk. Reč ‘mrtva’ dok muzika svira je traćenje sasvim dobrog prideva.

Kad sam otvorila oči, ispred mene su se našli ne jedan, ni dvojica, već trojica muskaraca. Što bi značilo šestoro očiju, još toliko ruku, i nogu. Mnogo. I to nije bilo sve. Sva trojica su bili sa različitih kontinenata – i svi muslimani. Ja sam predstavljala Evropu – kao feministkinja. Pleased to meet you. Izgovorili su moje ime kako treba.

Možda se novi svetski poredak desio dok sam ja bila uspavana, pitala sam se u čudu. Ali ozbiljno ovog puta, ko može da praktikuje religiju van sela u kome je izmišljena? Budimo pragmatični, ovde zima traje osam meseci, pauza za kafu se daje dva puta u toku dana, seksualne fantazije se pojavljuju frekvencijom od dva-tri minuta, radio se ne gasi, ni Internet…ako je Muhamed pravio raspored onda ga je po sebi skrojio, za ljude sa puno slobodnog vremena, koji žive u pustinji.
Ispod zvezdane prašine zalepljene po nebu te večeri, i koja se krunila na nekim mestima, priznala sam im da se radujem što muškarci još uvek postoje. Oni su se složno nasmejali, ali ne znam da li su razumeli.
Sva trojica su bili lepi, fino vaspitani, i mirisali su dobro. Više od toga bi bilo protivno i razumu i religiji. Ali to nije bilo sve. Jedan je bio džentlmen; drugi je postavljao teška pitanja; treći je pisao satirične priče i bio pun iskričavog smeha. Ja sam sakrila bila ruke iza leđa u neko doba, i brojala na prste šta je sve ono beše Muhamed zabranio u svom selu: ne može da se pleše, ni peva, nema slikanja, ni smejanja…zabranio bi bio i žene ali ih nije ni napravio pa ko ga pita – i ja sam plesala, pevala, i smejala se, i neko je sve to slikao.

Posle svih ovih godina, okružena gustim belim zubima, bilo mi je jasno da u ovoj metropoli rastu magične bundeve, miševi jedva čekaju da se preobraze u heroje, kao i dečaci, i da je svaka žena čarobnica. Kad smo prelazili ulicu u neki sat, daleko posle ponoći i mnogo pre svitanja, sve je bilo spremno. Na točkovima kočije koja se kretala uz tiho brujanje, uočila sam krajičkom oka da svaka ulica u ovom gradu zna najduži mogući put do moje adrese. Udobno zavaljena na zadnjem sedištu, bacala sam mrvice za sobom da bi oni znali kako da se vrate. Iako je to bilo neoprezno čak i po pustim ulicama u to doba, sva trojica su se okrenuli ka meni i tražili da im pričam još. I ja sam pričala. Glasom kojim bih pričala sebi, o dobrim stvarima i lošim stvarima, o umoru i neumornom nadanju… Počelo je sve to da liči na uspavanku i čas kada se kaže sve što se zna i ostaće negde pohranjeno, pa se javljati kasnije kao slike ili reči i kad sve drugo bude zaboravljeno.

Sve je to bilo lepo, ali par dana kasnije me je opet prekrila otvrdla skrama novih razočarenja u ljude; ništa me više ne iznenađuje osim uvek sveže neprijatnosti u stomaku.

NARACIJA STIHIJE I TIHOG PRISUSTVA
Akrilik

U avgustu sam ponovo otkrila, na sopstveno iznenađenje, kako je moguće provesti nedelju dana u slušanju priča. Uživo, priče su najlepši domet jezika. Posebno mesto među njima zauzimaju spontane priče – one koje su ljudi sakupili tokom svojih života, lične, proživljene i sačuvane. Mnogi pravi pripovedači nisu svesni svog dara. Možda nisu tako dobri uvek i sa svakim, ali kad se priča pojavi u pravom trenutku i u pravom društvu, ona je svedok jednog postojanja. Koliko god još trajali kao vrsta, pripovedanje ostaje naša jedina prava baština. Iz njega su se rodile sve umetnosti. Demokratije, filozofije i ljudska prava mogu da se zavuku pod cađavi poklopac, nisu ni za kompot od starih šljiva.

Tokom godine sa peticom na kraju nakupila sam puno priča. Koja je svrha tolikih priča to još ne znam. Osim što smo svi mi svedoci postojanja jedni drugima. Veća svrha od toga mi ne treba.

U avgustu sam opet videla moje dete posle duge posete baki. Porasla je bila, a i ja. Sada sam postala prava majka. Ne znam kako mi je to uspelo ali uspehe ne treba meriti, već isključivo u njima uživati. Oni često ne traju dugo.

GRACIJA JE BILA ON
Reljef

Požurila sam. Pre svega toga, ali posle zime, sišla sam bila u jedan podrum koji su zidovi od stare cigle i pregrade od šperploče pretvorili u pećinu. Ne znam šta sam tu tražila, ali moglo se pronaći svašta. Moglo se i hodati okolo kroz oskudno osvetljen prostor, proći iza odrpanih zavesa od različitih materijala, u frižideru je bilo velikog izbora pića i leda u kesama. WC se nalazio na samom kraju, iza debele teške zavese i svako bi se najavio uljudno pre nego što bi je povukao u stranu.

Tokom ove godine otkrila sam nešto što nisam očekivala. Nisam čak ni sumnjala da postoji. Blagost u ljudima, u grupama većim od dvoje. Iznenadila me je više od svih loših stvari na koje sam već davno trebala da se naviknem, ali znam da neću nikada. Teško je opisati takav kvalitet, blagost, kad si među manje ili više nepoznatim ljudima, koji su pijani ili naduvani, a najčešće oba, među kojima postoje manje ili više tajne veze želje, preljube, zavisti, interesa, a sve što nije između nalazi se unutar jedne jedine osobe.

Ljudi su dolazili i odlazili, poznati i nepoznati, bučni i tihi. Razgovori su bili nalik na razgovore bilo gde drugo; ljudi pričaju o istim temama, svuda i na svakom jeziku. Mala soba sa strane je bila muzički studio. Postojao je i program te večeri. Desetak prisutnih je činilo tri benda u različitim kombinacijama, a svi ostali su u pauzama isprobavali instrumente po želji i obavezno koristili mikrofon. Poslednji bend je bio najnoviji projekat četvorice muzičara. Nije to bio ni rock ni punk tipičan za bele muškarce u izvesnim godinama, nije bio ni blues. Bila je u njihovoj muzici još jedna vrsta duboke blagosti, koja nije pitoma, ili mlitava, nije ni bezvoljna, naprotiv, nešto bogatije nisam dugo čula. Ceo nastup je bio jedna duga improvizacija. Imali su planove da naprave pesme, nađu lepu pevačicu – uobičajeno, što je šteta, već su imali sve što im treba. Dave me je pozvao da dođem i recitujem dok su oni svirali. Ne umem da recitujem i oni su jedino bili dobri. Svejedno sam uživala. Dobili smo veliki aplauz.

Da, Dave. Nisam mogla da zaboravim enigmu iznenadno otkrivene blagosti danima nakon prodrumskog happening-a. Svi tragovi su vodili do njega. Nikada nisam srela muškarca koga je prostodušna dobrota izabrala za svoj dom. To se ne nalazi često ni kod žena, ali kod muškaraca je raritet. Dave nije imao nijedan adaptivni mehanizam preživljavanja. Ništa u njemu nije upozoravalo na opreznost. Kretao se sporo, nemaština ga je prisvojila odavno, nikada se nije žalio i za svaki problem bi našao rešenje pa ma koliko trebalo. On nigde nije žurio. Radio je niz projekata u isto vreme, uvek na isti način, sa blagošću. Privlačio je ljude kao Isus. Kad bi ih pozvao, svi bi došli, i doveli i druge ljude. Oko njega, oni su svi postajali mnogo bolji nego što jesu, i kao takvi sviđali su se sami sebi.

Pozvao me je bio jednom na snimanje videa, sa jednim od njegovih bendova. Režiser je bio tek izašao iz filmske škole, dopala mu se muzika i imao je ideju kako da iskoristi podrumski prostor. Dave je samo trebao da pozove ljude. Take 1, take 2…take 32. Trajalo je dugo, i niko nije morao da glumi, samo ponovi iste pokrete kao i prethodni put, što je zahtevalo veliki napor posle par sati, jer je frižider opet bio dobro snabdeven pićem. Moja uloga je bila da priđem i ležerno poljubim u obraz glavnog glumca, koji se usamljen i izgubljen kretao u gomili ljudi koji mu ništa ne znače, jer … – zaboravila sam priču, ali je bit bila u usamljenosti. Nakon poljupca, ja bih polako krenula kroz polumračan hodnik u kome su nasumice poređani stajali nepoznati ljudi, oslonjeni o cigleni zid, svako sa pićem u ruci, i mi bi razmenili osmehe. Uprkos istinitosti te pesme koju sam zaboravila, ja se nisam osećala ni usamljenom ni izgubljenom. Čitav jedan film se odmotavao u tom hodniku, bez prisustva kamere, usred ljudi koji stoje sami, i svako je sam. Pa šta? U tom hodniku nije bilo mesta za više.

Režiser je bio neumoran, glavni akter sve manje sumoran kako je vreme odmicalo, i pošto bi mu svaki put neko tutnuo novu flašu piva kad bi ispraznio prethodnu, on je počeo i da se smeši. Ja sam razmatrala ideju da ga konačno poljubim kako treba, fotograf nas je slikao iz raznih uglova… ali jasno pamtim jedino taj hod kroz stari hodnik od ciglenih zidova.

SAFRON
Ulje na platnu

Tokom dve hiljade i pete godine zemaljske na Zapadnoj Hemisferi otkrila sam opet vrednost tišine. Kao i muzike. Naučila sam i da moje granice nisu velike kao Rusija. Nisu čak ni kao Srbija. Osim adikcije na Javaville, bilo je još puno neobjašnjivih fenomena u ovoj godini. Moja fizička aktivnost se uglavnom svodila na odmahivanje glavom i sleganje ramenima.

Kad sam ono progledala bila u julu i videla muškarce kako to red nalaže, nije usledilo ništa tipično za ljude i otkrivanje novih teritorija – invazije, pošasti, ratovi, i sl. Bilo je to više kao neočekivana poseta Euforije, moje omiljene rođake. Kratko i slatko. Seks se vratio polako, baš negde sa dolaskom jeseni. Nisam mu se naročito obradovala, niti mi je smetao. Ništa od toga nije tačno, ali mi smo stari znanci. U svakom slučaju desio se i Halloween kad sam se obukla kao neko mrtav (tema se provlačila cele godine) a svi su mislili da je originalno predstaviti se kao pantomimičar. Marcel Marceau, insistirali su – enchanté. Možda zbog francuske beretke, bez koje mračnim danima ni mrtva ne izlazim iz kuće. I svi drugi su bili originalni, i niko nije bio mrtav uprkos velikim količinama crvene boje po koži. (Smrt nije uopšte originalna, niti je originalnost mrtva, i njihovo zajedničko pojavljivanje ovde je čista slučajnost). Pola sata kasnije delila sam fotelju i još nešto sa nekim ko je i bez kostima ličio jako na Freddy Mercury-ja. To nije bilo ni blizu značajno kao pitanje smrti ili originalnosti, ali je neverovatno prijalo. Kad sam sledećeg popodneva pila čaj od lavande i limuna shvatila sam da je žuto popodne jedina boja koju bih mogla da podnesem na popodnevu, osim plave, i…to bi bilo to. Moram sada da idem.