Poslednji dan putovanja

Poslednji dan putovanja doveo nas je opet u Pariz. Posle godinu dana bilo nam je važno da vidimo da li ljubav traje. Uz tako veliki koncept bilo je prikačeno puno radosti, nestrpljivih očekivanja i nešto nervoze. Odnosno, ja sam bila odgovorna za nervozu a klinka je, verujem, sve to svela na jednostavne stvari – radovala se neizmerno i pravila velike planove.

Smeštene u hotelu blizu aerodroma, imale smo celo popodne i veče da odemo u grad. U hotelu su nam rekli da usled štrajka shuttle do grada dolazi ali ne zna se kada. Do tog trenutka nisam znala da shuttle uopšte postoji. Od tog trenutka sam se i zvanično osecćala oštećenom. Kako to mislite? Trebale bi da čekamo ovde celog dana pa kad naiđe? – pitala sam sa dozom nestrpljenja i neverice u glasu. Concierge je slegao ramenima – on zaista nije mogao ništa više da kaže. Gde je najbliža stanica metroa? – nastavila sam sa pitanjima. Na aerodromu (sa koga smo upravo stigle). Ili…rekao je nešto što mi nije ništa značilo – i kako dotle doći? Taksijem, koji je bio naš prvi plan ali je počeo da liči na jako lošu opciju B kojom sam sada s pravom bila nezadovoljna. Za deset minuta, obavestio nas je ljubazno Monsieur na recepciji nakon što je pozvao izvestan broj.

Sele smo da sačekamo. Na TV monitoru zakačenom ispod tavanice prikazivali su izveštaj uličnih nereda, policiju, tuče i haos loma civilizacije i kostiju. Ispod je pisalo ’Paris, 18h’ i još nešto što mi je promaklo jer sam već u sledećem trenutku bila opet ispred recepcije, panika u glasu možda preterana kad je sve u hotelu bilo mirno i avion će nas sutradan odvesti kući, ali svako ima svoje razloge, a ja i celu gomilu. Nije u Parizu, kaže concierge, ne brinite. Ali piše ispod! Nije, budite bez brige, insistira. Klinka prati smene emocija i izraza lica na mom licu i zabrinuto pita šta je to na te-veu. Politika, rasizam, fašizam, fudbalske utakmice – razloga ima puno, a ponašanje je uvek slično… – ne znam, odgovaram. Ali nije prvi put. Ni u Parizu, ni u gradovima širom sveta. Sa tako započetom lekcijom iz istorije, sedimo, gledamo na ekranu kako momci trče, razbijaju, bacaju nešto što izgleda i teško i tvrdo na policiju ali ko zna gde to pada u onoj gužvi – i jasno je da oni ne bi bili nigde drugo. Tu se dešavaju stvari, istorija, budućnost, šta li, i oni to ne bi propustili nizašta. Pomenula sam bombe u pariskim kafeima iz prethodnih decenija, i bas sam stigla do savremenih problema integracije afričkih imigranata kad sam osetila kako mi tlo izmiče pod nogama. Ni reči me nisu više slušale. Uporno sam pokušavala da napravim poentu oko nečega – valjda mira u svetu i miroljubive koegzistencije – i nije išlo. Klinka je delovala snuždeno i prestrašeno, ali ništa nije rekla.

Taksista nam je naplatio manje od astronomske sume koja se pojavila na taksimetru, što je bila izvesna uteha jer uopšte nisam znala kuda vozi, da bi nas ostavio ispred zgrade koja je nosila naziv Paris Nord 2. Zabeležile smo naziv stanice i svega drugog sto smo videle sto će nam pomoći kad se budemo vratile tu, pa potom i do hotela, i kako mi nismo naivni likovi iz priče za decu koji bacaju mrvice za sobom u nadi da će tako pobeći strašnoj sudbini, klinka i ja smo obe dobile jedinu normalnu reakciju usred te suburbije – pravu, masivnu nervozu koja grize. Po pitanju suburbije nisam znala da li je ona ista ili vrlo blizu onoj u kojoj su se ne tako davno razbijali nemiri a i kad nije nemira niko normalan tu ne zalazi ni danju ni noću – a klinka je sve to čitala sa mog lica, i uplašila se vrlo ozbiljno. Ne, ne, ljubavi – pokušavala sam – ja samo imam malu paranoju kad su suburbije u pitanju, jer su prazne, ne možeš nigde da pođes i nikoga da pitaš za pravac, niti znaš gde je koja strana sveta a i u kojoj si državi ako je već do neophodnih znanja… ivice realnosti se čudno ponašaju u ovakvim predelima, uočila sam a realnost je jedna konstrukcija oko koje se previše petlja i svi misle da sve znaju o njoj dok svako ko ima jednu dobro zna da pojma nema ni o svojoj a tek o tuđim da ne počinjem, i meni to prosto ne prija – to je sve, ništa više, zaista. Ali srećom, imamo puno gotovine u tašni i, ako nas niko ne opljačka, uvek možemo da uzmemo taksi. Ako ih ima, naravno, ali ovo ovde je taksi stanica – vidiš? Eto, sve je u redu.

Unutar stanice je dosta prazno, a najpraznije je za šalterom gde se prodaju karte – nikog nema. Karte se mogu kupiti jedino iz automata, i automat prihvata jedino metalne novčiće. Mi nemamo dovoljno. Ni obilazak cele stanice nam nije pokazao automat za menjanje para. Ali su u jednom uglu staklena vrata vodila u restoran, u kome je puno ljudi u to vreme ručalo – kakva sreća.  Držeći se za ruke ušle smo unutra i pravac kod konobara – izvinite, Monsieur, mi nemamo sitno a pokušavamo da dođemo do grada, da li biste nam razmenili? Ah no, Madame, nikako – odgovorio je ravnodušno konobar sa lošim zubima i nastavio da ide za svojim poslom. Ali mogle bismo nešto da kupimo? – pitam u nadi da on neće reći „ah no, Madame, mi ništa ne prodajemo.“ Kako da ne, kupiti se može. Doneo nam je flašu vode, uzeo novčanicu od dvadeset eura, i dok se vratio sa kusurom ni klinka ni ja se nismo usuđivale da dišemo, jer on je mogao sasvim realno da nam ne da dovoljno novčića i ne znam šta bi se tada desilo – možda bismo kupile još jednu flašu vode, pa još jednu, sve dok ne potrošimo sve pare, i onda ne bi imale dovoljno za taksi i… Ali ne, nasmešio nam se na kraju, sasuvši gomilu metala u moju ispruženu ruku. Nazvao  me je ’missaz’, i pokazao još jednom krnjave zube. Mislio je da sam Amerikanka, pretpostavljam.

Nazad kod automata, sledimo upustva i ubacujemo novčiće pažljivo. Dobijamo jednu kartu, pa opet isti proces da bi dobile još jednu… i jedan novčić nikako da prođe, a on nam je poslednji. Izbacuje ga mašina i posle desetog puta. Iza nas je u red stala jedna sredovečna crnkinja i osećamo da počinje da diše nestrpljivo nad našim upornim pokušajima na isti način sa istim novčićem a u nama otkucava panika kao veliki sat i obe smo samo par otkucaja od raspada sistema. Izmucala sam nekako molbu da nam zameni taj novčić za drugi ako ima – molimo, molimo Vas, Madame – jer ne izgleda verovatno da ćemo doći do grada, a moguće je i da nema taksija ispred stanice više i mi ćemo ostati ovde zarobljene a kad se zatvori restoran i konobar sa lošim zubima ode kući ostaćemo i zaključane, i mi se sada otvoreno bojimo jer poenta zivota je da ništa nije nemoguće, naročito kad krene po lošem. Fina francuska dama je imala novčić i mi smo dobile i našu drugu kartu, pa smo uz duboke zahvalnice uspešno prošle automatizovani checking karata, za koji smo brinule da nas neće pustiti jer će baš tada krenuti sa nekom malfunkcijom, ili će prosto rešiti da nas ne pusti, a izgledalo nam je, bile smo ubeđene da je na drugoj strani Pariz i mi moramo da dođemo do njega kako znamo i umemo!

Na drugoj strani pa uz stepenice je bio peron prigradske železnice, skoro kompletno pust. Posle deset minuta pojavila se jedna osoba, pa za njom još jedna. Mi smo gledale u signale, tračnice, travu koja raste između zarđalih železnih poluga, držale se za ruke kao da neko pokušava da nas razdvoji, i pričale o tome kako nam se ne sviđa ovde, ali bilo je mirno i dan lep, sunčan, i ja sam se setila još jedne zgodne lekcije koju bih mogla baš tad da održim i ona se zvala ’kako se snalaziti sa neplaniram situacijama u životu, a naročito na putovanjima’. Sebe smatram ekspertom u snalaženju uprkos dugoj listi nes(p)retnih pokušaja, ali imam osećaj da klinka ima svoje sumnje po tom pitanju. Kad je voz stigao i mi ušle u jedan od vagona, on je bio pun različitih ljudi, uglavnom umornog izgleda, i većinom tamnoputih, i ruka koja je držala nešto manju ruku je osetila kako je ona nervozno steže. Ja sam nosila glomazni foto-aparat i ten koji smo dobile na Mediteranu je odjednom izgledao kao da smo ga utrljale u neveštom pokušaju da ne odskačemo i davao je nekome pravo da nas upita ne naročito ljubazno „šta vi tražite ovde?“ Ovo je lekcija iz realizma, ljubavi – šaputala sam u glavi još jedno predavanje, ali njega sam prećutala. Umesto toga, pokušavala sam da pričam o nečemu što ni ona ni ja nismo slušale niti zapamtile, možda zbog optimizma koji sam pokušavala da uguram na silu. Napolju su promicale stanice, gradnja je postajala sve gušća, stiglo se do Gare du Nord, prešle smo s prigradskog voza na metro nakon lavirintskih prolaza i hodnika i krenule dalje ka srcu grada. Posetu Parizu smo htele da započnemo u našem starom kraju. Ta misao nam nije više pružala toliko zadovoljstva kao par sati ranije ali nismo imale bolju ideju. Izašle smo na stanici ’Louvre-Rivoli’.

Kad smo iz podzemlja izašle na rue de Rivoli sa njenim razvučenim nizom kolonada i na suprotnoj strani videle Luvr euforija nam je probila grudi. Moguće je i da smo vrisnule ali zaglušene eksplozijom obožavanja ništa nismo čule. Gledale smo u Luvr, pa jedna u drugu, grlile se i stisle usne da ne vrisnemo opet, jer stajati tu posle svih ovih dana, i posle godine za nama, je bilo lepše i veće nego što smo mogle i da zamislimo. Povratak u Pariz je nešto sasvim drugo od putovanja u Pariz – i neuporedivo bolje, voljne smo da potvrdimo i pred zvaničnim licem. Nad svim tim, nad nama, neprekidno nebesko putovanje belih oblaka na svetloplavoj pozadini pariskog neba me je podsetilo da je u ovom gradu i nebo izložbeni eksponat.   Ostale smo tu par minuta da se prilagodimo novim uslovima. Izjavile smo Luvru da ga volimo zauvek.

Zagrizle smo u Pariz tog popodneva kao u jabuku.

Put nas je vodio ka Tiljerijama koje su u istom pravcu kao i ’Angelina’. Divile smo se detaljima koje ne vidimo po prvi put ali ih sada gledamo drugačije: mozaici na pločniku ispod lukova, fasade sa elegantnim detaljima, svetiljke u preciznom dugačkom nizu sužavaju perspektivu i deluju kao neobično lep muzički instrument  – mi imamo tek nekoliko sati ovde. Suveniri nam izgledaju mnogo lepši nego prošle godine. I Luvr nas prati na drugoj strani.  Uživamo u lepoti i skladu svega, i trajanju. Zbog toga se dolazi u ovakve gradove, zar ne – da se vidi kako su to drugi izveli pre nas, i neki drugi pre njih, i… Stižemo pred ’Angelinu’. Unutra je gužva, kao i uvek. Ali nikad preterana, kao skriptom osmišljena. Dekor se otvara pred očima u svom luksuznom vraćanju na davni period. Rekla bih da dok su klasna društva i njihova brutalna arhitektura nepovredivo muški sport, luksuz je domen zena. Možda zbog ranog shvatanja značaja udobnosti. Odatle do luksuza je tek kratka šetnja, kao niz rue de Rivoli do ovde.

U“Angelininim“ velikim ogledalima se ogledamo samozadovoljno, u bojama koje nam lepo stoje, uočavamo s pažnjom ljude koji sede do nas – elegantni Parižanin sa sinom s leva, dve žene koje liče upravo poručuju dezert s desna – i doživljavamo ih kao deo dekora. Smešimo se jedna drugoj širokim sjajnim osmesima i razumemo koliko nam je bilo važno da dođemo ovde.

Plavo grčko nebo i bele kuće beli zid ni metar visine unisoni vrisak dece „Get out of the car! Get out of the car!“ i svi smo van. Ne znam kako. Možda su se vrata otvorila od udarca. Dezorijentacija čula nešto nije u redu u mojoj glavi. Automobil je ubrzavao mozak je usporio i stao. Deca su dobro trče ka nama i unutra se nešto dimi treba se udaljiti. Lucidne su ali ne mogu da se snađu. Histerija i nekontrolisani užas možda je to. Krv se spušta polako vijugavom linijom sa strane mog lica i to je previše plaču visokim glasovima uplašene dece. Grlimo svaka svoju.  Grčki seljaci su istrčali iz okolnih kuća dodiruju nas pažljivo i vode što dalje. U hlad. Donose stolice vodu sokove i rastvor joda. Deca plaču gledaju jedna u drugu u drugu mamu pa u svoju. Mame pričaju glasovima iz rezervnih baterija. Sve će biti u redu niko nije ozbiljno povređen to je samo malo krvi sve će proći. Gledamo jedna u drugu njene oči su previše velike. Deci je jasno šta se umalo desilo. I da se to tako dešava. Ne postoji baterija koja to može da izdrži. Grčki jezik teče preko nas ljubaznost i toplina ljudi probijaju zid traume. Sedimo ćutke zapljuskuju nas talasi užasa i ganutosti. Izneli su iz automobila sve što su našli i doneli nam. Očistili su posekotine doneli hladna pakovanja i led. Krše ruke od brige nad tako strašnim iskustvom maze devojčice po glavama. Svakoj nebrojeno puta kazu ’kukla’. Smiruju kao melem. Devojčice vecć uzvraćaju osmehe. Otplakale su višak straha i sada su pribrane sede čvrsto priljubljene uz nas. Pričam rasčlanjujem smirujem ne znam otkud toliko pretvaranje. Moj glas živi na vrhu kule odande leleče i govori. Pokvario se. Da pokrijem usta rukom pokrijem sebe nečim i čučim u nekom praznom kutku prazna olupina. Osećam veliki stid. Glava i druga mesta na telu gde sam udarila ne znam šta sam udarila trepere ništa ne boli. Vidim da mi ruke drhte. Moje dete zagleda i nežno opipava svoja kolena baca brižne poglede ka mom čelu sve izgleda u redu. Druga devojčica je samo malo ugruvana. Kolosalna Grkinja ima malu posekotinu na glavi drži na tom mestu krpu s ledom. Priča neprekidno pokušava da ispuni svoju praznu sobu. Žao mi je trebala bih da joj kažem. Stidim se i žao mi je iako nismo krive.  Prevodi reči seljaka koji sedi do mene da sam ja najsmirenija. ’Bila bi dobra u ratu’kaže on ozbiljnim glasom i klima glavom. Nema više od 65 previše je mlad za ratove koji su prošli ovim delom sveta ne zna šta priča. Rekao je to s poštovanjem. „Bila bi dobra u ratu“. Vraćam pogled na decu i Grkinju. Smiruje me kad gledam u njih.

U „Angelini“, desetak dana nakon udarca u glavu u grčkom selu, na desnom obrazu ispod oka stoji velika ljubičastocrvena mrlja. Svi je čitaju drugačije. Ja na nju zaboravim najčesšće, osim kad sam okružena ogledalima, kao ovde. Podseća me na lekara u Hitnoj – you were very lucky. Konobar u „Angelini“ izvodi svoju tačku prinošenja širokog pladnja sa dezertima i čokolade u bokalu sa velikom teatralnošću; ne verujem da često ima ovako zahvalnu publiku. Nudi se da pozira uz klinku a zatim i uz mene za jednu nezaboravnu fotografiju. Čučnuo je kraj stolice i obgrlio mi ramena, u svojoj besprekornoj uniformi, sa fotogeničnim izrazom nameštene konobarske nadmenosti i indiferencije. Sačekajte, govorim, da stavim naočare za sunce i pokrijem mrlju ispod oka. „Ah ne, Madame,“ uzvraća neodoljivo pariški uz ozbiljan izraz lica „nisu Vam potrebne – izgledate savršeno.“ Klinka i ja smo ganute, i ona klima glavom entuzijastično – u pravu je, mama. Priznajem joj kasnije da bih između dva komplimenta izabrala onaj pariški. Ona misli da ima puno više veličine u grčkom. „Hrabrost je hvale vredna, ali ja bih radije svakog dana na ručak u „Angelinu“ da mi konobar laska. I bez rata i na vestima.“ Najlepše od svega, pričam dalje, je da su oni prosto bili velikodušni. I ja tek sada razumem, možda ćeš ti ranije shvatiti – zbog toga se putuje. Zbog šanse da ćeš sresti velikodušnost drugih ljudi.

Do Place de la Concorde nastavile smo kroz Tiljerije. Sedela sam na klupi dok je ona otišla na tri vožnje karuselom. Bilo je puno male dece i par devojčica starijih od nje. Sve je poznato i blisko, i sveže i novo. Sledeće godine kad opet dođemo… – priča dok nastavljamo dalje. Klimam glavom i smešim se.

Bez žurbe smo prešle veliki trg i nastavile uz Jelisejska Polja. Bila sam neoprostivo gruba prema njima prošle godine. Lepo je ovde, na ulici, u pasažima, i mimolazu sa ljudima, pod fasadama. Parfimerija ’Guerlaine’ je otvorena ovog puta. I sama kitnjasta masivna vrata su lepa studija ali unutra prezentacija je savršenstvo stila kroz epohe. U kombinaciji zlata i artizanskih bočica, poređanih besprekorno kao elegantna parodija vojničke discipline, uz diskretno prisustvo osoblja – vitkih ženskih prilika u jednostavnim crnim kostimima – ovo mesto opstaje više od sto godina bez ikakvog stvarnog razloga osim sopstvene lepote. Parfemi se mogu kupiti svuda, globalna distribucija postoji odavno, ima i nižih cena… – možda upravo zbog toga.

Polako napredujemo ka Trijumfalnoj Kapiji. Sustiže nas umor – krenule smo tog jutra rano. Na njenom ostrvu usred gustog saobraćaja  nema previše ljudi i neobična pariška svetlost, promenljiva ali uvek jedinstvena, pada blago na reljefe, bronzana slova i kamene klupe. Kako je to lepa konstrukcija – luk i kapija koji se ne zatvaraju. Ljudi prolaze i grad diše. Klinka broji stepenike do vrha da proveri da li je natpis na ulazu tačan. Vidik je prekrasan. Fotografije u ovoj kratkoj poseti će ispasti još lepše.

Dan polako prelazi u sumrak dok sedimo na klupi na dnu, tik uz jedan zid Kapije. Gledamo niz ulicu i u grad poslednji put pre nego što siđemo opet u podzemlje koje će nas odvesti do Gare du Nord. Već sam obećala da nećemo ići nazad do hotela putem kojim smo došle – uzećemo taksi. Kad smo izašle kod železničke stanice već je bio mrak. Puno je živosti u tom kraju, ali ne poznajemo ga i odjednom opet sve izgleda zastrašujuće. Uopšte mi ne uspeva da zaustavim taksi, zato što sam umorna i ne pratim znake kako treba, i jedan ljubazni crnac nas upućuje ka drugoj strani gde ćemo sigurno naći jedan, ali ne, mi prvo stojimo tu pet minuta i čekamo njega. Vratio se i insistirao, madame, ja ću biti zauzet još neko vreme, slobodno pređite tamo. I zaista, ljudi stoje u redu i taksisti dolaze jedan za drugim. Dete nervozno stišće moju ruku, ljubim je po kosi – ne brini, ljubavi. Malo sam izbačena iz ravnoteže, ali biće sve u redu. Ne zaboravi koliko su svi bili ljubazni prema nama. Ovo putovanje je jedna dugačka niska velikodušnih, ljubaznih gestova koje jedino vredi zapamtiti. Taksista je mladi Vijetnamac. Ima svu savremenu tehniku i nalazi lokaciju hotela bez problema na navigacionom sistemu. Fina nepoznata muzika izlazi iz zvučnika, i mi gledamo kako grad prolazi kraj nas, noć je, sve izgleda nepoznato. Dobro će biti vratiti se kući.