Vozovi uglavnom dolaze na vreme

Lice moje devojcice medju drugim licima u metrou. Njeno je jedino lepo. Kao da je umetnuto sred starog, potamnelog slikarskog platna flamanskog realizma iz 19-og veka. U njemu se skupila sva svetlost. Opustene pore u beznadju, spustene umorne glave, ruke koje rade, privredjuju, premestaju s mesta na mesto sve ono sto su i juce – vidim krajickom oka. Posle sest uvece petkom, metro je ispunjen umornim ljudima, mladjim, starijim, i svi su zuti. Bez obzira na rasu. Tamno-zuta nezdrava boja nezadovoljstva. Tamno-zuta nedovoljno bogatstva. Tamno-zuta… Linija istok-zapad je uglavnom ispunjena radnickom klasom koju uz domacu cine hiljade imigranata; ona koja ide duz  sever-jug linije ima mesovitiju klijentelu. Zarada i njeni efekti na boju lica zasluzuju detaljnu istragu. Mozda i nije neophodna - istorija je puna zapisa na tu temu.

Malecnu boli stomak. Boli je vec poslednjih pola sata. Poceo je negde pred kraj vecere u kafeu gde je ona porucila po svom izboru i u njemu uzivala. Cesto je boli stomak i nikad ne znamo zasto. I mene je boleo u njenim godinama. Ne slusa me, ne oblaci se dovoljno, danas je dosla pola sata kasnije od onoga sto sam zahtevala, smrzavala se napolju sa drugaricama ali kaze da joj nikad nije hladno - ignorise me i ja gledam kako moj autoritet propada kao jos jedna dobra ideja. Lici na paperje iz jastuka. Dobijam ohrabrenja sa razlicitih strana da to nije neobicno i da ce  proci. Kao sto ocekujemo da ce bol u njenom stomaku proci. Ali ne prolazi. I ja donosim odluku – necemo ici na koncert u cijem pravcu smo se zaputile. Na sledecoj stanici cemo izaci, promeniti liniju i otici kuci. Ona ne zeli da me razocara i trudi se da pokaze kako ce izdrzati, ali bol ne prolazi i najbolje je otici kuci.

Zao joj je. Koncert je bio moja ideja i moj plan; ona nije imala nista protiv u situaciji nasih svakodnevno sukobljenih volja interesa i interesovanja. Ali htela je da mi ucini. ‘Nije vazno, ljubavi’, insistiram. ‘Bice drugih prilika’. Ne znam sta se manifestuje, ali osecam kako mi se lice topi kao vostana maska i klizi na dole. Bojim se da cu pasti na kolena i zaplakati. Znam da bi to bila trauma za nju i balansiram na ivici suza kako znam i umem. Stezem metalnu sipku. Videla sam informacije o koncertu pre vise nedelja i isplanirala da cu otici. Jos je lepse povesti i nju; neophodno je pokazivati deci lepa dostignuca ljudskog duha svakog dana, narocito danas kad ona vide photoshop-om obradjene prezentacije  realnosti kojoj negde po strani, neuocljivo, visi etiketa sa cenom. Violina i harfa u lepom ambijentu jedne galerije uz listu romanticnih klasika – danima sam imala scenu pred ocima. Znala sam i gde cemo sesti. Razocarenje je stiglo do grudi i tu se hladi u grumen koji pritiska i gusi. Ona opet kaze da joj je zao. I meni je, ljubavi. Mazim je po licu. Nije vazno u velikom planu homeostaze gde nesto izgubis nesto dobijes i kad se ne trudis da budes ni pobednik ni gubitnik vec si prosto tu i oni – svemir i njegovi trader-i u okolnostima – ti podele to sto imaju na lageru tog dana, ali meni je vazno, sada razumem. Ovo je bila moja karta za kratkotrajni  izlazak iz galerije tamno-zutih lica oko nas. Nisam bila svesna koliko ih ima do ovog trenutka. Verovatno sam i sama zuta.

Izasle smo na Yonge-u, popele se uz stepenice i sacekale voz na liniji sever-jug. Ovde je svetlost drugacija. Kamuflaza ili klasna determinacija, zuta se povukla iz okolnih fizionomija u moje obraze. Njoj je i dalje zao, ja moram da sednem iako me nista ne boli. Ne znam da li da priznam sebi da sam poslednjih nekoliko nedelja izdrzala zbog slike tog koncerta u glavi – stidim se tako trivijalne opsesije. Volela bih da imam jednu vecu i znacajniju.

Vozovi uglavnom dolaze na vreme, uocavam i cenim da ne mora da bude tako.