Razgovori s organizmom

Procitam malopre kritiku jednog filma (iako imam dugu listu obaveza za danas, ali imala sam jednu i juce i nikakvo se cudo nije desilo – lista jos uvek ceka, ja sam jos uvek na istom mestu, ne jako daleko od liste, i posto je sve isto ili vrlo slicno kako je vec i bilo… no, no miracles) a procitala sam je zato sto volim da citam filmske kritike, ili bolje, volim da citam izvesne filmske kriticare. Da pisu nesto drugo osim filmskih kritika, ja bih i to citala. Kriticar nije izneverio ni ovog puta, a film govori o ljudskoj dusi. O onoj koja je, ispostavilo se, velicine zrna graska, i moze da se deponuje negde u Nju Dzersiju a postoji i crna berza, kao sto bi se ocekivalo da postoji sa tako konvertibilnom valutom koja je uvek u potraznji, iako nema nikakvu stvarnu vrednost u poredjenju sa recimo pravim zrnom graska. I chuckled a few times. Ne znam da li ce mi se film dopasti, ali kritika jeste. Taj fenomen sam uocila pre nekoliko godina. I zato citam filmske kritike i filmske kriticare, jer neki medju njima lepo pripovedaju tudje price. Kratko i efektivno.

Ovako zamisljena nad zrnom graska, pokusavam da se setim sopstvenog dozivljaja sopstvene duse. Pa… mislim da je moja daleko veca, i podseca najvise na naduvani silikonski umetak. Ne sumnjam da ima ljudi, i koja luda zena, koji bi opravdali postojanje jedne tako over-sized amorfne, savitljive i zelatinaste sise ubacene u supljinu iz koje su pre toga bili izbaceni zvanicni stanari – srce, zeludac, bubrezi, slezina… – ali ja, srecom, ne moram da se mucim oko moralnih implikacija takve jedne monstruoznosti, posto se kod mene naslo mesta i za silikonsku kosmicku maglinu a i organi su se stisli na svojim mestima, i svi skupa zivotare. Hocu da kazem, tako nesto neprivlacno mi ne oduzima previse vremena. Nikada i nije. O svojoj dusi nisam nikada brinula. Ali se zato brinem oko zeluca.

Naime, pre nekoliko nedelja me je malo bolela glava, i kako sam veliki pobornik dve kategorije farmaceutske industrije: analgetika i sedativa, resila sam da mi je potrebna neka mala, naivna tableta, iako bol nije bio nepodnosljiv i znala sam da ce za par sati proci i sam. Jedino sto sam nasla kod jedne prijateljske osobe je bio aspirin. I to jos u prahu, pa i penusav. Pred takvom jednom pojavom ja sam ljudski oklevala. On ume da uznemiri osetljiv stomak, i iz svog kratkog secanja nisam uspela da izvucem nikakvo iskustvo s aspirinom. Kao vlasnica osetljivog stomaka i uprkos uspesnom dugogodisnjem izbegavanju aspirina, zasto sam ja ipak resila da uzmem taj aspirin, pa jos penusav i u prahu, ce ostati medju zabelezenim ali neobjasnjenim ljudskim glupostima.

Nekoliko sati nakon susreta stomaka i aspirina krenula je buna unutrasnjih organa. Odnosno jednog, ali taj i tako mali ima uticajne veze. Cak i sa prenaduvanom sisom, ja imam svoj ekvilibrijum, i on je meni izuzetno vazan. Cak bih mogla da kazem da mi je neverovatno vazan. Ne volim kad me nesto zulja. Kad su u pitanju stomacni sokovi, sandale, visoki jastuci/niski jastuci, tesne pantalone, nevaspitanje i bezbroj drugih pojava u svakodnevici – ja ih sve mrzim ako nisu kalibrisani kako jednoj visoko organizovanoj formaciji kao sto je organizam odgovara. Iako nisam neki narociti postovalac ljudske duse - precenjena – sve ostalo u organizmu postujem do strahopostovanja. Uprkos mnogim pokusajima da komuniciram sa ljudima, ostvarim dugotrajne i bogate emotivne i slicne veze, moj izvestaj o ljudima ne bi sakupio dovoljno poena ni za prijem na neki od onih fiktivnih koledza na Internetu koji nicu svakog dana kao sto pecurke rastu na djubretu. Sum Velikog Praska ima vise znacaja od komuniciranja sa vecinom ljudi. Iako su u krajnjoj liniji i jedno i drugo potpuno ista stvar – obicna buka. Ali su zato razgovori sa sopstvenim organizmom nesto cemu vredi posvetiti paznju. Kad imas organizam, pa jos je zdrav, to je kao da su ti smesteni u ruke kljucevi celog jednog grada – Eldorada, na primer. Zamisli da si ti jedan pravi Zlatni grad.  I u takvom jednom savrseno funkcionalnom kontra-utopijskom svetu, desio se izliv toksicnih materija. Hemijski napad, sabotaza… i ko je kriv? Inteligencija, kao i obicno.

I dok se tako izvinjavam organizmu zbog poslednje gluposti, jedem jogurt i pitam se da li cu ikada opet unormaliti stomak, pricam mu i o tome da imam sumnje i strahove, u vezi putovanja, u vezi povratka daleko vise, i razmestam slicne teme po mekim tkivima. On odgovara ovako ili onako. Na primer, svidja mu se kad putujemo u malom. Kako je dobar bio onaj poslednji ekvilibrijum, podseca me, kad smo seli u cokoladni kafe u gay town-u, i spazili na zidu postere za neki africki ili juzno-americki kakao. Zive boje i atmosfera radnih ruku i plodne zemlje su kao radost naslikana za svaciju upotrebu. Prvo smo sedeli na koznom kaucu a posle izvesnog vremena smo se premestili nasuprot, u koznu fotelju, jer su nam sada posteri i boje na drugom zidu vise prijali. Zid po strani je imao male verzije necije fotografske umetnosti i bilo nam je zao, jer smo prethodnog puta videli neke od vecih verzija. Lepota zaluzuje velike dimenzije. Velika putovanja su slicna – predju se velike distance da bi se iz bliza gledale male stvari i mali svetovi. Filozofirali smo o ekvilibrijumu tokom te kratke intenzivne seanse nicega. Sve je u njemu. U odrzavanju jednog dobrog, solidnog ekvilibrijuma.

I tako se desila promena. Tako se verovatno desavaju promene. Neocekivano, neplanirano, i kroz gluposti. Nije bilo vise od pet grama materije u onom aspirinu, veci deo toga secer, boja i nesto za penusanje, soda bikarbona je cest izbor. Poremeceno je stanje u zlatnom gradu-drzavi, i mozda ce proci, a mozda i nece – takve su promene. One uvek nesto promene, cak i kad izgleda da su prosle i sve je opet po starom. U poredjenju sa pet grama aspirina, putovanje preko pola sveta je odlazak u bioskop. Predstava duze traje, vide se poznati akteri i prepoznaju lokacije, ili je sve novo. Vratis se kuci, sa nesto zaljenja, nesto radosti, mozda napises i kritiku filma koji si gledala. Samo malo zaborava, sve skupa.