Izvestaj iz prazne kuce

Pravo je cudo kako samo jedno dete napuni kucu. Dane dok je kuca bila prazna zapamticu (a verovatnije je da necu vec cu ih zaboraviti prvom prilikom) po tome sto su proticali prvo sporo, zatim sporije, i na kraju nisam vise bila sigurna da je dan ili medju-dan u pitanju, pocetak ili kraj, dijagonalni dan… - i jedino sto sam ozbiljno pratila bili su izvestaji na jednom blogu o filmskom festivalu na Palicu, koji je, ispostavilo se, mrtvo jezero. Ta vest me nije ostavila ravnodusnom, jer je u pitanju ekoloska katastrofa, ali previse je katastrofa otkad sam prvi put cula o njima, i koliko vidim, nikom nista. Ako je do katastrofa, mi u ovom gradu imamo mnogo vece jezero, za koje ne kazu bas da je mrtvo ali ako nije sada bilo je koju deceniju unazad. Sada se povratilo u zivot donekle, u smislu zombi-zivota: nista se veselo ne pracaka u njemu. Taj festival na mrtvom jezeru nije zvucao kao veselo pracakanje, ali verujem da je bilo i dobrog provoda. Bar sa ove sigurne distance vise hiljada kilometara na zapad.
I dok sam tako citala izvestaje o festivalu, gledala sam u svoje ruke, mutni odraz nosa na ekranu, javljala sam se na telefon dubljim glasom, kretala se ulicama u vrlo jasno definisanom stilu ‘da li je to zaista neophodno’, cesto sam preskakala obroke, i vrlo verovatno je na meni zapocela bila neka mutacija koju nauka ne bi uspela da objasni, jer ne verujem da nauka zna kako da objasni dosadu.

Daleko vaznije stvari nemaju objasnjenje - ekonomske krize, ljudska priroda, postanak sveta - dosada je prihvacena, i tu gde jeste, dobro se snasla. Ono sto sam ja videla kod svoje dosade je da je kao spori pad. Bez ostrog kamenja, nema ni zvuka, a i prasina kao da se zagubila – i nema dna. Prosto je dosada jedna suspenzija kvantnih cestica ili nekih malo vecih u prostoru koji je prostor, pa sta ga prvo napuni – njegov je. Kvantnih cestica se ne bih setila sama, vec sam i to procitala na nekom blogu. Dakle, ljudi se bave daleko vaznijim stvarima od mene: organizuju festivale, bore se za kulturu, razmatraju kvantum… – ja nisam radila nista. Negde na pola puta tih dana u praznoj kuci zakljucila sam da je to u redu. Prostor je prostor, i vreme je vreme. Ti, ja, niko, po tom pitanju ne mora da uradi nista. I kvantne cestice su tu; ako nisu ove onda su one.

Da ne bude da sam se bavila samo dosadom, bilo sam i umorna. Jako, jako umorna. Ispraznila se kuca i u mene se uselio umor. Sta me je sve izmorilo sam mogla da pratim uvelicavajucim staklom unazad vise godina, a dosta toga je vidljivo i golim okom, ali su ovo dvoje – umor i dosada – jedan dobar par. ‘Ma sta imas da pratis,” lenjo bi sve otpustila dosada, i umor, inertan kakav jeste, bi se slozio. Jesu, dobro su se slozili umor i dosada, tj. dosada i umor. Ona je glavna, on joj povladjuje.

I tako su prazni dani jula prosli jos jedan krug planetom. Ko bi rekao. Dok zivotni sokovi napolju uzgajaju cvece, sazrevaju voce i guraju navise glavice povrca, u ljudskim zivotima kvantne cestice plesu. Kazu da je sve u njima. Sustina. Mi se bavimo sustinom, mi koji ne cvetamo i ne sazrevamo, niti nas ko gura da dizemo glave prema suncu. Odnosno, neki medju nama uporno hvataju sustinu. Ja necu vise ni da ih citam.