Naucila sam ovo u jednom losem filmu. Dvoje sporednih karaktera imaju kratak susret u jednom baru. Na pitanje zasto joj je stalo do najvaznijeg karaktera u filmu, ona odgovori da su njih dvoje obecali jedno drugom da ce biti svedoci njihovih zivota. Trajno prisustvo i dokument postojanja onom drugom. Preduzimljiva kakva jesam, ili iz nekog drugog nedostatka, ja belezim svoj zivot sama.
25
jul
09
Nisi sama
Често – пречесто, знам, се враћам мислима репликантима из Блејд Ранера. Већ сам себи и посебно свим осталим блогерима досадио подсећањем на ту жудњу за сопственим сећањима, успоменама, коренима, чему год.
Ипак, правдам се тиме да смо се сами родили и да ћемо сами умрети. И да је ваљда све оно између некакав грчевити покушај да не будемо сами. Али сасвим се слажем са тиме да сами треба да (о)бележимо свој живот.
Divni ste
zelena… hvala. Ove kratke, efektivne, umeju bas da dirnu.
Gorane, u nasem svetu ljudi neke teme i motivi su univerzalni. Meni se dopada taj edgy pristup sa Blade Runner-om. Takve zudnje me hvataju samo povremeno. Ili mozda isplivaju na povrsinu, pa ih ja uocim, a inace su stalno tu. Ne znam.
Ja ipak ne mislim da smo se rodili sami. A o umiranju…da, to verovatno jeste tako, i dobro je da je tako.
Ima tu mnogo beleski, u jednom zivotu. Vazno je i kako nas drugi zabeleze. Ali moguce da nekima od nas to pripadne, ili uzmu sami, to belezenje. Ne znam sta je stvarno u pitanju, ja samo ponekad ostavim svoje utiske.
Dobro je to.