Naked Martini

Na ovom mestu mi je uvek dobro. Radujem se vec dok dolazim. Kad predjem ulicu nikad nisam sigurna gde je tacno – tu je negde, preko puta bioskopa. Ulaz je oblepljen obavestenjima o svemu sto se dogadja u kraju; unutra ljudi, koji nikud ne zure, pricaju, jedu i piju – slika stara koliko i najstariji grad na svetu. Volim i zidove od crvene cigle i cevi gole konstrukcije iznad glava, a narocito volim klavir od svetlog drveta sa kineskim intarzijama. Zamisljam da je preziveo Kulturnu Revoluciju i ponosno se docepao slobodnog sveta i obecane zemlje, cvrsto uvezan u trbuhu velikog broda. Stvari zasluzuju bar koliko i ljudi da krenu u bolji zivot.

 

Martin mi se uvek obraduje. On me ponekad voli, ponekad mrzi, ali najcesce voli. Iz navike, i uvek sa paznjom, izabere jedan fin, odmereni kompliment za to vece. Nikad se ne ponavlja, ponosi se svojom memorijom, i jasno mi stavi do znanja svaki put sta u stvari zeli. Kao da sam zaboravila od proslog puta.

 

Veceras sviraju blues dvojica muzicara. Grant je visok, tanak kao zilavo drvo, ima veliki nos i veliko celo, i jos vecu kosu; plavo-ridji nered ufrckane kose u gustom rasulu. Poslednji put kad sam ga videla, vezao je bio kovrdze u debeli rep i imao je kaubojske cizme. Danas nosi siroke bele pantalone od guzvanog platna i japanke. Ima dugacke, uredno poredjane nozne prste i cetvrtaste palceve. I lepa usta.

 

Brian, basista, ima mnogo manju kosu i prisustvo, smesi se odmerenim nacinom permanentnog polu-zadovoljstva; ispod majice se nazire udobna oblina malog stomaka.

 

Grant poseduje glas sa kojim bi mogao da postane Predsednik. Kult Marilyn Monroe sa onom pateticnom pesmicom u pre-porn eri, zbog koje su svi muskarci stariji od 15 godina pomislili da bi i oni mogli da postanu Predsednici, ne bi mogao da se poredi sa efektom njegovog glasa na zensku populaciju. U kucama sirom najvece nacije na svetu zivelo bi tiho zadovoljstvo. Za oratorstvo, demagogiju i pevanje na otvorenom, muski glasovi su neprevazidjeni. Ali morale bi ga cuti na radiju; uzivo ima blagu muzevnost isusovskog tipa, za koju zene cesto misle da je deficitna u osobinama koje ce najbolje posluziti potomcima. Ili da joj treba surogat majke. Sto bi se sve lakse podnelo kada bi postao bogat i slavan – pod tim uslovima se sve lakse podnosi. Ipak, kakav glas; idealan voice-over za alfa muskarca. Lepi muskarci kao i lepe zene su tu da reflektuju svetle i mracne strane prirode. Ruzni muskarci – oni su napravili tocak. I sada se sve kotrlja nizbrdo. A ruzne zene… nema ruznih zena. Delim poslednju misao sa Martinom; on se smeje. Menja temu, i pita kako stojim po pitanju seksa. Smesim se i slezem ramenima. Muskarci su se popeli do Meseca ali i dalje ne znaju kad treba stati. A mozda su bas zbog toga tamo i otisli. Kad bi putovanje kroz Svemir bilo lakse u kucama sirom planete zivelo bi tiho zadovoljstvo.

 

Ne pricamo za vreme seta. Grant sedi na stolici, metar od nas, mrsava kolena strce ispod izbeljenog platna, sandale su cvrsto oslonjene o pod, i dok svira, prsti u njima se grce, rastezu, prate ga a on i ne zna. Svira sa istinskom ljubavlju, i bogati zvuk njegove gitare, duboki tonovi glasa, kao izlomljeni led i topla vatra zapljuskuju naizmenicno. Nesto se desilo od proslog puta, nesto nije u redu. Niko nema dovoljno siroka ramena za poraze koji naidju nekim danima. Valjda otuda i blues. Gledam u stranu. Previse je blizak da bih ga gledala u lice. Ili u ovaj dan.

 

Na zidu nasuprot privlaci mi paznju jedna slika. Ulje na platnu, kisa na gradskim ulicama, osvetljeni ugao pod ulicnom lampom, ljudi nose kisobrane i sve je pomalo zabrljano. Ne mogu da je se nagledam. Kad bih imala $500, kupila bih je i otrcala kuci sa njom pod rukom. Mozda bih povela i Granta. Kisa se sliva niz grlo i ja gutam, i gutam; vidim krajickom oka da me Martin posmatra. On uvek ima lepu rec za mene, ne znam cime sam to zasluzila. Mozda i nisam, ali on ih ne stedi, jer sta drugo uraditi sa lepim recima? Kisa u slici smiruje ritam disanja.

 

Pricamo. Staklena buteljka izmedju nas slusa kad kaze, bez samosazaljenja, da je navikao na bol. Poraze je prezalio jos davno. Od svega loseg u jednom losem danu, najgore je kad shvatim da je drugima gore nego meni. Otme mi se pravda, splasne osvetoljubivost, i prisiljena sam da prihvatim ocigledno: hronicno stanje poraza i hronicni bol tela – to je dobitna kombinacija mnogih ljudi. Ucestvovali ili ne, svi smo pobednici zivotne lutrije.

 

Kraj nas prolazi par koji je mogao da ucestvuje na snimanju ‘Zabriskie Point’-a. Imaju izvestan kvalitet, simplificiranu neornamentalnost hipi tendencija ka bezlicnom. Koja ide uz Antonionijevu sklonost ka praznom. Svidja mi se i jedno i drugo. Prazan prostor u svetlim tonovima, i kuca na brdu koja eksplodira. Kao sto je dovoljno dovuci se do kraja jednog dana, i onda on eksplodira. Zurim u kupaste case praznih koktela na stolu. Za njim sede dve zene u tesnim majicama i slicnim pantalonama. Slicne su im i sandale, slicnost u izrazima lica… – tu treba stati. Gledam ponovo u staklene case. Probala sam jednom ‘Naked Martini’. Golotinja dolazi od soka koji je izgubio crvenu boju i sada je providan, bezbojan, manje sladak i takav minimalizam prija. Ako se izvrnu case, posluzile bi kao avangardne potpetice; ako se izvrnu stvarnost i smisao, misao…

‘Have A Little Faith in Me’ peva Grant odmah kraj mene i ja ponovo skrenem pogled ka podu. Na njemu ga nozni prsti u sandalama i dalje verno slede.

 

Imala sam poslovni razgovor danas, telefonom, sa jednim muskarcem. On je venture capitalist, i.e. vulture. Na srpskom bi mogao da prodje kao derikoza, sofisticirani; operise na nekoliko telefona istovremeno, prica brze nego sto su moje usi mogle da registruju. Nisam bila spremna. Ne secam se uopste sta sam mu rekla; stezala sam slusalicu jednom rukom, pa dvema, i nista nije pomoglo. I tako, preko telefona, ogulio me je, skinuo meso i jos uvek drhte gole kosti. Naked Martini. Nisam bila spremna. ‘You are cash hungry’ rekao je Baldassore. Kakvo je to ime – praistorijsko? Baldassaur? Baldass? Arhetipsko zlo viri iz takvog imena. Bulgakov bi ga smestio kao junaka negde ali ja… Cash hungry? Odmah nakon dijagnoze ponudio mi je svoje usluge za dvadeset hiljada dolara.

 

Niko ne bi smeo tako da prica o parama. Vulgarna idolatrija. Otkad pamtim, i dugo pre mene, dobro nauljena masinerija para i seksa se koristi za prljanje devojcica. Jednom zahuktala, ne prestaje ni kad odrastu. Kao da je lose zeleti, bilo pare ili seks, ili oboje. Potrebna su bar dva zivota da se takvo djubre spere sa sebe, a svet je napravljen oko broja jedan i nistavila. Ne znam kako cu sprati Balthazara. On ne samo sto zeli i seks i pare i sve sto stane izmedju njih, vec uzima sam. A otima po potrebi, i zavisno od cene.

 

Opet gledam u Granta. Ne znam sta se desilo, darling, but we are all for sale, no shame in it. Martin me pita da li je sve u redu. Nije, kazem mu, malo sta je u redu. Gleda me zabrinuto. Svi kupuju jedni druge. Oni koji ne kupuju, nude se, u izlozima, kancelarijama ili svojim kucama. Oni koji kupuju, cenjkaju se i obaraju cenu. Niko nikada nije srecan, ali kakve to veze ima sa srecom – vazno je biti kupljen, ili prodat. I reci mi molim te, nastavljam, ako bih ja sada vrisnula, da puknu zice na njegovoj gitari i slome se vitke noge ovog klavira, ako bih razbila cevi visokim tonom i samlela cigle ovih zidova jer je cena previsoka… kad bih vrisnula i slomila sve nezasticeno neprobojnim staklom u dometu – da li bi to nesto promenilo?

 

Martin me uglavnom voli, cak i kad me mrzi. I sada mu je zao.

 

Udahnula sam duboko i otvorila usta da ipak probam, i eksplodira ova kuca i ovaj dan…i Martin ustaje, povlaci me za ruku i uvlaci u zagrljaj po meri medveda a ne za nekoga moje velicine, ali je topao i ja jedva disem. ‘Shhhh, it’s all over.’

Ova zver nije iz iste sume u kojoj zivi Balthazar. Grant nas gleda, potvrdjuje glavom i udara ritam sandalom. Zatvaram oci. Previse muskaraca za jedan dan.