Moje detesce, znano najcesce kao ’moja klinka’ u ovim krajevima, je devojcica od svega 12 i po godina. Ona voli da gleda svoje fotografije kad je bila sasvim mala. Voli jos mnogo toga, ali to, te fotografije, voli jako, jako puno. Ja mogu samo da naslutim da to dolazi od neke velike, slovenske duse koja ume da pati i voli i sluti predele sire od globusa i duze od suncevog sistema, a onaj drugi deo dolazi od neke irsko-skotsko-englesko-danske-i-ne-znam-ni-ja-kakve druge duse, meni sentimentom strane iako se trudim – trudim se – da razumem i njihov blues i sve sto iz tog truda izadje je razumevanje da joj nije lako. Dete, detesce i devojcurak, i nije joj lako. Ne znam koje sam to casove propustila, jer stvarno nisam preterano bezala tokom skolovanja osim onog neophodnog dela da bih bila cool i prihvacena, sto je sve bilo daleko lakse tih godina, cini mi se, ali nesto sigurno jesam, jer ona – detesce, devojcurak i klinka - je za sobom ostavila jednu duboku rupu kad se rodila, i ja se uporno secam Kastanede i jedinog dela zapamcenog iz njegovih knjiga, onog u kome ona jedna retka vestica medju muskarcima vesticama govori o tome kako zene pate, i materinstvo im ostavi rupe u auri, energiji i magicnom tkivu od koga one samo leprsaju kao krpe, i leprsaju tako na vetrovima koji dolaze nekom silinom svemirskom izazvani – nikad cele, nikad vise kompletne – i to izgleda da je sve. Prvo si cela, a zatim vise nisi. Nije to nista lose, da pojasnim, jer i celost je cudna ako se sa nicim ne poredi, a fragmentiranost ima poeticnosti u sebi jedino u odnosu na celost – kad bi se poredila sa drugim fragmentacijama bila bi samo jos jedna bucna necelost medju tolikim slicnim, nevaznim – i ta fragmentiranost je osnova ovog osecanja praznine.
Dok je klinka bila nepoznati skup celija rapidnog rasta u mom stomaku, bilo je manifestacija ovih i onih, ali jednu narocito pamtim – kao treptaj leptira pod napetom opnom trbuha, njeno prisustvo se prvi put najavilo kroz delikatni drhtaj. Let ulovljen u stomaku nove majke, talas i leprsanje, ripple effect indeed, ali nezan, nezan, beskrajno nezan. Zatezao se tokom sledecih meseci trbuh, drhtaji su dobili na karakteru i jacini, ali kad se sve to zvrsilo kako treba i iz stomaka se pojavila devojica sasvim majusna i formirana, pravi karakter vec u prvom svom trenutku na ovom svetu, posle svega toga ostalo je nesto. Kao secanje, samo moje. Fantomski drhtaji nepostojeceg leptira u stomaku. Praznina nekadasnjeg velikog broda. Ni riba, ni brod, ni metafora - nista znano, ali najprisnije. I kad ona putuje, malo dalje od skole, dalje i od ovog velikog grada, dalje od jednog dana ili dva, ojaca to secanje i iscepana realnost jednog rasta – ti, ja, baby, mama - i nista vise nije isto. Nikada nije. Telo pamti.
Такво сећање је искључиво привилегија Мајке – и ваша највећа срећа, мислим – али нека то овде кажу и друге Мајке, ви то једине знате..
У нашем случају, по рођењу сина, друга трудноћа је текла обично све док се упињања главица и ножица нису драматично умножила; добили смо две бебице одједном, које су пак касније, гледајући један видео снимак себе са 18 месеци, увек коментарисале у трећем лицу: ‘види ону како растура играчке; види ону како..’
Неке од најбољих особа које сам у своме животу упознао, рекао бих готово све, су вукле (вукле – какав израз!) порекло из различитих народа, не нација.
Твоја ‘клинка’, Ивана, као и сви слични њој, благословени су али и осуђени да оваквом усраном човечанству помогну да буде боље. А они у томе успевају без напора, just being themselves, а то је по мени добра вест
Divan je ovaj komentar, hvala. Mene je nesto steglo bilo nedostajanje. Klinka je u Otavi pa onda ta praznina koju telo pamti se odmah uveca, i javlja se.
Klinke su vam fenomenalne od samog pocetka, vidi se to. Tako i sa mojom – odmah se videlo.
Ona ne oseca ovde tu svoju mesavinu kao nesto cudno, jer svacega ovde ima, ali se vec pojavljivalo i sigurno ce jos sa vremenom. Zna da smo puno razliciti, i po karakterima, njen otac i ja, ali vremenom ce poceti da dodaje i uticaje kulture.
Meni je vrlo vazno da ona oseti uticaj Evrope, i zavoli je. Amerika se Evropom izbija – ili pobija. Ostatak sveta je lep, topao, egzotican, zanimljiv, ovakav, onakav, ali siromasan. Evropa je i lepa i nije siromasna. Cak je bas onako…sjajna, u mnogim pogledima. I zato kad god je moguce, putuje se u Evropu, a i nas Balkan je vazan. To je moj deo plana. A ostatak…samo da sve bude dobro, to se jedino racuna.
Ovo sto kazes za te smesane, to je lepo, ali sve dok je ne boli.
Vratila si me deset godina u nazad kada sam i ja osetila te leptire i nozice jos nejake a onda sve jace i jace…
O kako je samo kuckala i mrdala nogicama, rukicama…i rodila se kao predivan mali leptir onako iz caurice, ispeglana i prelepa…moja devojcica… nastala je tako prva praznina u toj toploj cauri, a onda dve godine kasnije polako i sigurno je stigao njen brat i rasirio svoja krilca… tako je nastala druga praznina…
Prelepo si sve to napisala. I kao sto MuadDib kaze to osecaju i na takav nacin samo majke.
Razumem tvoje “nedostajanje”, treba sve to izdrzati.
Slazem se sa tobom da je Evropa topla i da je kao i nas Balkan jako vazna. Moji klinci su nastali takodje iz jedne mesavine, jednog podrucja ali sa previse razlika u razmisljanju obicajima i svime sto ide uz to. Nije jednostavno, nekada to sve predstvlja bogatstvo, nekada teret, ali se mora naci neka sredina, inace se ne moze opstati… Verujem da ce mo uspeti da je pronadjemo i da ce postati odlicni ljudi.
Uskoro krecete na odmor, ako se ne varam i zelim vam da uzivate i lepo se provedete…
Nasi planovi su se promenili iz porodicnih razloga,( bolesti, operacija, i …) Toronto je odlozen, moram u Srbiju…
Ja sam mislila da ste vi na odmoru, sarah, pa se iz tog razloga ne javljas.
Bolesti, operacije… Kako ste? Nadam se da je najgore za vama. Bas mi je zao. Udarci tkave vrste uvek dolaze neocekivano, i…nema se tu mnogo reci. Cuvajte se.
Mi krecemo 8. avgusta. Priblizava se.
Vrlo si lepo opisala to dvoje tvojih leptira i kako su oni izasli tako savrseni, a praznina ostaje tvoja. To je nase zensko nasledje.
I ja mislim da nema razloga da deca kao tvoja, ili moje, ne postanu odlicni ljudi. Bilo koja deca, i svuda. Moze se sve ovo mnogo, mnogo bolje.
Ali nije lako.
Lepo pozdravi i velike, tople, zdrave zelje sa ove strane!
Ivana imamo goste, puno posla i puno kise. Baka je jako lose, mama nekako “gura”, pa idem videti baku i mamu, zato moram u Srbiju, a poseta Torontu je samo malo odlozena i pomerena… Bice sve dobro. No, zelim da klinci jos jednom vide prabaku i da je upamte, bar jos koji lep trenutak,svaka godina donese nesto novo i memorija se uvecava…
Hvala ti na lepim zeljama…
Sutra putujemo na more, desetak dana , pa onda dalje ka jugu…
Vama zelim ugodno putovanje, lep provod i puno sunca.
Poz
To vam je sve izmesano bitter-sweet. Lepo se i vi provedite i sacuvajte te dragocene trenutke na najbolji nacin – skupa. Pricajte zajedno, i pevajte.
Pricacemo opet nakon nasih putovanja.
Srecno sa svime.