Upozorenje: tekst nize je pun neprijatnog materijala.

Probudila sam se jutros i pesma mi se mota po glavi. Radije se budim u tisini, ali pesma se uporno vrti:  ’Sea of Love’. To je pomalo cudno, jer je nisam dugo cula, neraskidivo je vezana za istoimeni film koji je imao negativan efekat na mene na vise nacina, a sama po sebi (ili mozda ipak pod uticajem tog filma, ali sada je prekasno i necu znati nikada sta je istina) mi budi zelju da ustanem, odem do gramofona na kome se vrti, i prebacim 33 na 78. Te kasne 50-te su morale da idu na nerve i onima koji su u njima ziveli (bacila sam pogled na TV pre neki dan i u prolazu videla ’Grease’ – pretpostavljam da je to marketinski departman upakovao i prodao kao veseli film za decu i omladinu, odnosno seksepil J. Travolte je univerzalan i bice konvertibilan dokle je seksepila medju ljudima, zakljucili su, ali film je daleko strasniji od onoga sto je Orson Welles uradio preko radija naivnim slusaocima davne 1938. koji su se toliko prepali rata zvezda da su se odmah zatim bacili na medjusobni istrebljivacki rat koji ce tek negde u buducnosti koju nadam se niko nece doziveti pokusati da prevazidju). Nista od ovoga nije stiglo da sazri u nesto smisleno, jer sam istovremeno sa neonskim recima ’sea of love’ u mamurnom mozgu dozivela prosvetljenje: adresa na kojoj svi mi zivimo je Sea of Shit. Povrsno naucno analizirano, shit je putrefekacija necega sto su jednom bili plodovi zemlje. I mi sami smo plodovi zemlje, i nije nenaucno pomisliti da nam je neizbezno da i sami postanemo shit, iako se to lepse objasnjava kroz ciklus zivota, zemlju, minerale, vazduh, vodu – sve sami cisti elementi. Shit je istovremeno i produkt nase manufakture, i tu se moze naci bezbroj simbola, svaki tacniji od prethodnog. Zivot u shit-u je tezak zivot, tu nauka ne pomaze. Ni umetnost ne postize neke trajnije efekte, iako ima lepe arhitekture, muzika je divna stvar, a i topla voda je umotvorina koju bi vredelo izvesti na svaki svet koji nije specen od sunca. Nista to nema veze – sea of shit je to sto jeste.

Ali ja sam se probudila jutros svezeg mozga, i dosla sam do resenja. Neverovatno je jednostavno: svako treba da nosi pelene. Deca znaju, a odrasli zaborave. Nositi svoj shit je nesto fundamentalno sto se izgubi i mnogo je vaznije od izgubljene karike, sumira sustinski Izgubljeni Raj daleko bolje od svega sto je doslo od same koncepcije Raja, iako se moze pretpostaviti da tada nisu jos izmislili pelene ali je vazno da su izmislili raj, no nekad stvari idu preko reda, i to je krajnje nebitno, ali zajednicko svim ovim velikim konceptima je pridev ’izgubljeni’.  Odnos sa sopstvenim shit-om je fundamentalan zato sto je edukativan. Deca vole svoj shit. Naravno da ga vole – njihov je. Ne odricu ga se, ne stide ga se, ne odbacuju, niti se na njega mrste i pretvaraju da nije njihov. Radoznala su kako su uopste uspela da stvore tako nesto, puno drugacije od svega drugog oko njih (iako im se potura hrana koja dosta lici na njega, ali i hranu vole, sto je neverovatno promucurno, jer nije neohodno da je vole da bi se prezivelo, medjutim naklonost uvek treba negovati ) i osecaju ponos da su tako nesto stvorila sama. U pelenama je shit topao, mekan, blizak, i njihov. To je intiman odnos sa intimnim procesima. Brzo se nauci da postoji i negativna strana, kao sto se brzo nauci da prakticno sve postoji i sa negativnom stranom, sto nije titanski sukob dobra i zla koji se u razlicitim paketima prodaje od prvog kioska tamo negde kraj prvog kamenog vijadukta pa do danas, vec neophodan deo sazrevanja da postoji nesto sto se zove ’mera’. A mera je fundamentalna naucna kategorija. Svaka vlat trave, pramen kose, svaka ruka, oko i glas, su fantasticno kalibrisani omer – nista vise i nista manje. Da je Og izgubio osecaj za meru u toku stvaranja, mi bi imali noge ali ne bi mogli da hodamo, ruke ali ne bi mogli da grlimo, glave ali ne bi mogli da… okay, bez nekih stvari bi se moglo. Shit u pelenama koji je krenuo , odnosno izasao topao, mekan i prijatan, ce se dosta brzo ohladiti. I poceti da grize guzu na neprijatan nacin, a i sledeca tura ce stici, pa ce pelena postati tezak teret, a kod slucaja vrlo upornih proci ce se i kroz nekoliko shit session-a ali ce svako dete pre ili kasnije doci do istog zakljucka  – ovo treba pocistiti. Tu se smestila izgubljena karika izgubljenog raja, a i izgubljene mere – neverovatno, ali pretpostavljam da ima i neverovatnijih stvari u sirokom zahvatu Galaksija i mlecnih zvezdanih klizalista. Prvo ce decu cistiti od shit-a azurni roditelji, zatim ce ih primorati da izadju iz pelena i deponuju ga u keramicke posude sa cudno naboranom keramickom cevi koja ga odnosi ko zna gde, zatim ce im roditelji ili neko drugi ispricati obaveznu pricu o pacovu koji iskoci iz solje i ugrize za guzu koja opstaje na nekoliko kontinenata uspesno vec generacijama i svrha joj je da ih oduci od zaljenja za onime sto odlazi na mesto odakle povratka nema i umesto zaljenja im smesti strah i jezu od keramicke solje i rupe u njoj za sva vremena – i u celokupnom tom procesu ih uspesno oduci i odbije od koncepta odgovornosti za sopstveni shit. Do trenutka kad shvate da neki ljudi silom ili prevarom ne samo da uspesno nateraju druge ljude da peru i ciste njihov shit vec da je to vrlo pozeljno, smatra se izuzetnim uspehom i prestiz je kome svi zavide, deca su izgubila onaj tako bliski odnos od pocetka koji je u jednom kratkom periodu zivota obecavao da izgubljenom raju izbrise pridev . Sa njime je nepovratno izgubljena mogucnost kultivacije osecaja odgovornosti za sopstveni shit i ono sto je ostalo – ovo – je ekonomija govana.