Gledala sam pre neko vece ‘Velikog Getsbija’. Da sam se ja nasla u Velikom Getsbiju, bezala bih glavom bez obzira. Bekstvo je plemenita vestina. Njemu nije bilo spasa, nikome ne bi kraj onakvih ljudozdera, i nije mu puno pomoglo sto je bio veliki, ali trcanje je velika radost. Iz tudjih filmova se moze pobeci, hocu da kazem. To budi malo optimizma u meni.
10
jun
09
‘Великог Гетсбија’ сам први пут гледао одмах по појављивању ‘74-те, у Женеви, збуњен дуплим француско-немачким титлом
Увелико сам већ био обузет писцима изгубљене генерације, преко ушију заљубљен у џез, просто не знам шта сам очекивао од живота тада у 20-тој, ваљда превише – али у најмању руку, до тада је Папа Док проживео доста сафарија, ‘Снегови Килиманџара’ су били написани и филм по причи снимљен; Филм о Гетсбију сам после те премијере гледао више пута а роман Ф.С.Фицџералда сам тек пре пар година прочитао – тужну причу о свима (па и нама) жељним пажње, љубави и утехе особа за које су замислили да су им драге.
Well, ако то не бива ни на филму нити у литератури, шта чинити у свакодневници? Помози си сам и Ог ће ти помоћи??
Е, па ИМА га, а има и љубави, утехе а изнад свега радости!!! Огови ових дана имају око 65 година, веома су витални и насмејани. Пре две године у јулу смо брат и ја као млади мајмуни ђипали на Ушћу када су Стонси терорисали Ушће, а синоћ сам на званичном сајту чувеног терористе Карлоса видео потврду да ће и он дати свој допринос овога лета, јула 11-тог: Карлос Сантана, јеее, смејао сам се око главе – а тек је 40 година од првог и јединог правог Вудстока на коме је маторац бриљирао
Јесте у трчању радост, Ивана, тако и бежимо из туђих филмова
Gorane, kakav lep komentar! Svega ima u njemu, bas divno
Ja sam citala roman davno, u vreme kad sam vise gutala reci nego vazduha, i verovatno pre nego sto sam gledala film po prvi put, a to mi je bio i jedini, sve eto do pre neki dan. I mnogo mi je tesko pao. I ta Amerika. Nije samo do nje, znam, ali kad ona udari svoj trade-mark, sve je jos gore, rekla bih.
Verovatno tek sada mogu da razumem donekle zasto su oni iz te generacije presli okean, iako oni jedino znaju sta su tamo trazili. Ovde ima puno praznine. Puno ljudi, puno prostora, i puno praznine.
Pricala sam sa nekim prijateljima nedavno, jedan medju njima je lovac koji tako odluta sa lukom i strelom u neku divljinu ovde pa ceka i vreba na zveri, nekad nesto i ulovi. I on je rekao kako je ovde potpuno drugaciji osecaj divljine. Ne mozes da se orijentises, i ako se iz nekog razloga izgubis, to je to. Nikad te nece pronaci. Prosto je preveliko. To je bila poprilicno strasna stvar, moram da priznam, i samo mi je potvrdila ono sto sam ja, koja iz grada ne mrdam, instinktivno znala – ovo nije i nikada nece biti jug ni kad zazmuris.
Ali radost! To je jako lepa vest za Carlosa. Vreme prolazi ali sa nekima to cini sporije.
Ne postoji nista sto moze opisati radost. Bezanje iz tudjih filmova joj pomaze.
Просто је превелико, каже твој пријатељ..
Ово ме веома дотакло, завидим му до неба, он живи природу. Није ми то непознато, причао је и мени пријатељ који је радио на јужном Уралу како су га водили у лов по непрегледним шумама и о томе колико је било важно пратити ознаке по дрвећу, завидео сам и њему. И знам како је лако залутати упркос осећају за простор: као и са свим осталим стварима, ради се о томе да ли ћеш се успаничити или не. Лук и стрела – фантастично! Пренеси човеку моје поштовање за идејни концепт у ова луда времена када истребљују животиње мотосанкама и из малих авиона.
Слатко ми звучи ово твоје: ovo nije i nikada nece biti jug ni kad zazmuris
Хтео бих више од свега да су нам југ, Грал или делта Мисисипија ту кадгод зажмуримо. Али потребан је велики подухват да дођемо до оног закључка Дејвида Боумена на крају ‘Одисеје’: “It’s full of stars!’
А како си горе написала, и у учествовању је велика радост
Lepo je da si me na to podsetio. Ne verujem da je moguce reci nesto lepse, na pocetku ili na kraju, bilo cega. It’s full of stars. Zamisli…
Lovac sa lukom i strelom je muz moje prijateljice, i veceras smo nas dve izasle, posle jednog napornog dana. Sporo, tiho vece, ali otisle smo u kraj u kome je ona dugo radila, sa nekim prekidima, i koji je meni nepoznat, pa mi je dala i malu turu, plus je puna prica…kako je ovo vece divno ispalo! Zahvalna sam joj, a ona je uvek pozitivna iako zivot nije nimalo lak. Koliko je snage potrebno za radost, verovatno i ne pomislimo.
Prenecu mu postovanje. Zanimljivi su oboje i uvek mi je drago kad ih vidim. Priroda ljudi je jedna od onih zanemarenih priroda. Treba to postovati, negovati, paziti… A on je filozof. I Stefan je filozof. Ima necega u filozofiji, mora se priznati.
Juce sam ukljucila radio u nekom trenutku i davali su snimak intervjua sa Melody Gardot. Bila im je u studiju, voditelj je otvoreno obozava, i ona se tako prirodno smeje, ubacuje humor, spontana je kao nesto najprirodnije pod suncem. Onda je otpevala jednu pesmu, prati sebe na gitari, tu u studiju, uz mikrofon….to je bilo neopisivo. Zvuk je bio tako cist, besprekoran, istovremeno intiman do one mere kad se oseti samo cudo – kako je ovakva tehnika moguca. Zvucalo je kao da je pevala ovde, u mojoj dnevnoj sobi.
Ponekad sam besna na sebe sto tako olako zaboravim radosti i lepotu dozivljenu i onu koja se uvek moze naci, a napunim sebi dane i mesece mizerijom, brigama, nezadovoljstvima.
Imagine, it’s full of stars…
Природа
Музика
Чуда су могућа и постоје. Сву ту лепоту треба умети препознати и довести у своју дневну собу.
Treba. Svakodnevno i svuda. Od svega cime se moze ispuniti zivot…ne znam, da mogu da biram, ja bih to.
..на твој први помен ловца са луком и стрелом имао сам једну мутну асоцијацију, ево тек сада се сетих, Црњански:
Lutam jos, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane tresnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavicaj vec slutim,
gde cu smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.
Нисам, признајем поштено, љубитељ његове лирике. А ‘Сеобе’ су нам тукли у главу силом кроз лектиру – роман о лондону смо болно проживели на својој кожи, ок..
Али сам твој помен некога ко је у стању да оде у дивљину без икаквог хајтек арсенала уз себе – то ми је паф, то је она права жудња за ваздухом, мирисима, замишљам пуно зеленила и воде: и не да се не бих плашио да ћу се изгубити – у ствари, чезнем да се тако негде сакријем и да ме се нико не сети. Сваки шринк који држи до себе би то дакако назвао страхом и избегавањем одговорности, па добро – прави предатори су у градовима, а са дивљим зверима у планини се и може ако се не смрзнеш претходно.
Уживај у Мелоди са радија, то су они прави purple moments. Овде те чекају њена 2 CD, whenever
Ja sam „roman o Londonu’ citala premlada, i dobro me je prepao. Sto me nije sprecilo da kasnije krenem sama u svet. Treba samo biti dovoljno ocajna.
Taj lovac je pun zanimljivih prica. I letac je – para-glider. Opsednut. Poseban karakter, i njegova zena mi se jako dopada.
O divljini…pa, mami ona svakoga na neki nacin, pretpostavljam. Ja sve vise naginjem komforu (a spavanje na kamenu me nikad nije privlacilo, stalno nesto zulja).
Treba ovih dana da kupim kartu za njen koncert, dolazi krajem juna, pa se nadam da ce mi uspeti, ako je puno promovisana, ko zna. Wonderful things to look forward to, tako volim zivot
Odlazak je bolji od bezanja.
Sigurno, elegantno resenje. Ali nije uvek opcija. Treba podrzati bezanje kao tehniku prezivljavanja, i ne samo podrzati – slaviti je! A kad se distigne neophodna distanca, onda to sve moze i civilizovano.
Slazem se. Ne bi nas bilo da nije bilo (i) bezanja.