Razmisljam trenutno o filmu ‘Bliski susreti trece vrste’, iako ne znam otkud bas on u ovom satu i u mojoj glavi, i ne mogu da ne uocim kako smo svi mi neizmerno glupi u svom odrastanju. I time ne mislim na odrastanje od detinjstva do groba, nego na infantilnost celokupne vrste. Kad se ono Richard Dreifus premisljao da li da krene u nepoznato, ali zaista nepoznato, nema mu kraja, hladno je i crno, ili ostane na tvrdoj neprijatnoj zemljici na kojoj ima i vazduha i vode i sunca i smeha a nasla se i obligatorna zenska uloga i u njoj zena dvesta puta lepsa i bolja od njega koja ga voli i uz nju dovoljno obaveza da jednog pristojnog coveka prikuju za tlo - i ja sam sebe pitala: da li bih? Bih, bih, kako da ne! Sta moze da te drzi na tvrdoj neprijatnoj zemljici na kojoj ima svega, iako mi sa nenapisanim ulogama nismo najcesce tako fotogenicni. Ostaviti sve i krenuti put nepoznatog. Apsolutno, a ako nam ne uspe, ili ne mozemo vise da cekamo na susrete n-te vrste, mi krenemo u nepoznato pesacki, po periferiji planete. Vazno je kretati se, je moj moto, dok ne stigne bolji prevoz.

I pitam se veceras kako je moguce da se onako zaslepljena mega-voltnim efektima iz tog vremena nisam zapitala, a nisu izgleda ni drugi, zasto bi ta napredna bica neuhranjenog izgleda prelazila pola vasione do ove nase tvrde zemljice. Sto su mozda objasnili u filmu, ne pamtim, ali nisu mogli stvarno da objasne, jer u takvom jednom pokusaju bi mogli da slede samo dva obrasca: da su vanzemaljci vrlo slicni nama, sto nikako ne valja, ili da su mnogo, ali zaista mnogo bolji od nas, sto mi u svakom pokusaju razmazemo u nesto sladunjavo, i kad to muskarci rade od cele stvari se napravi zesca mitologija koju svi iskijavamo vekovima posle, a kad su zene iza scenarija, onda je to sentimentalna limunada.  Dakle, ostaje neobjasnjeno zasto bi neko prelazio Svemir sve i da je energija jeftina i ne putuje se milion godina. Pa ako je i presao – dodje, vidi, i ode? Niko ne postavlja pitanja, a ljudi upleteni u projekat su napravili milione. Ima i onih koji i dalje uporno gledaju u nebo.

Razmisljam dalje kako bih, u neobicnom i malo verovatnom slucaju da intervjuisem neku vaznu facu iz NASA-e zapocela pitanjem:
„Zasto mi pokusavamo da uspostavimo kontakt sa vanzemaljskim zivotom?“
Mr. Reponsible bi rekao nesto uzviseno.
„Ali zar ne mislite da izazivamo djavola?“ nastavila bih ja.
„Niposto!“ tvrdio bi Mr. R, znajuci dobro da djavola osim ljudi nema, sa snishodljivim osmehom coveka koji se susretao sa tako nerazvijenim umovima i ranije.
„Ali, cujte, pre jedva 40 godina je segregacija u dobrom delu Vase zemlje odredjivala da crni ljudi ne mogu uz bele, jer su niza rasa, nedostojna istog WC-a, a ovamo bi hteli da se druzite sa vanzemaljcima? Kao sa jednakim, pretpostavljam, ili mozda imate neku mracnu ideju na umu?“ zackiljila bih ja podozrivo u Mr. Odgovornog za Planiranje Nase Zajednicke Buducnosti.
„Budi-Bog-s-nama, Ms. K., o cemu Vi pricate?“ stigao bi zblanuti odgovor.
„Pa o tome, Mr. R, da ako su vanzemaljci samo upola slicni nama, mislim da bi vredelo okrenuti kormilo, i zaploviti planetu u suprotnom smeru. A ako nam nisu slicni, onda smo tek nastradali. I uopste, rekla bih da je cela stvar krajnje nepromisljena. U najboljem slucaju smesna. Kao hobi za radio amatere – da, sto da ne, ali Vi trosite kao da vec imamo kolonije na bar deset planeta, odnosno, neki imaju neki nemaju,“ tu bi on otvorio usta da me prekine, ali bih ja podigla ruku i dala mu do znanja da imam pitanje na koje vredi cekati „i zamislite da se tako nesto stvarno desi, i prvi i drugi i treci susret, i iz svemirskog taksija izadje gomila necijih tinejdzera, koji su i naduvani petsto puta pametniji od svih nas, i prvo svima stave do znanja kakve smo budale, jer to je verovatno univerzalna stvar da su tinejdzeri svuda nevaspitani, a potom uzmu stvari u svoje ruke ili pipke, i izmedju ostalog i Vama posao, i dovedu nas u red. Hocu da kazem, zamislite da nam se pojavi banda vanzemaljaca i promeni svet? Niste sa time racunali, zar ne? Vi kad saljete slicice i postere po Galaksiji racunate da ce nas ti svemirci tretirati kao dar Boziji – samo smo im mi trebali, sa nasim simfonijama i lepim predelima – tj. racunate da cemo ih pre ili kasnije prevariti, naivcine iz neke svemirske zabiti, i vi mudro zabacujete udicu i mamac, pa ko se upeca?“