Na metro stanici Wellesley, gde subotom stizem i leteci trcim uz stepenice jer uvek kasnim, a u povratku cekam voz u suprotnom pravcu na putu kuci, naisla sam jednom na retku scenu u podzemlju. Od svih metro stanica, koje se razlikuju bojom plocica a one novije imaju i neke umetnicki naklonjene mozaike ubacene u keramiku, ova spada medju najruznije. Ima nijansu zelene od koje se spuste obrve i celo, prosto smanji prostor u glavi -neprijatan efekat i nelepa svetlost vladaju u tom funkcionalnom tunelu gradskog prevoza. Ono sto sam uradila tog dana drugacije je umesto da cekam na levoj strani platforme, ja sam otisla malo u desno (u odnosu na stepenice). I tu sam odjednom shvatila da se nesto neobicno desilo. Istovremeno sam uocila da na platformi preko puta nema nikoga, i da su stubovi koji dele tracnice i stanicu na dva dela, podrzavaju teske blokove iznad i uopste su vrlo vazni za neurusavanje konstrukcije, neobicno visoki. Nisam ranije shvatila koliko su ti stubovi skraceni dizajnom svoda, dok su se ovi preda mnom odjednom prikazali dostojni jedne katedrale. Nisu oni bili nista impresivno u poredjenju sa onim cuvenim pa i nepoznatim gore, na povrsini – (relativno) lako je vinuti se visoko kad je nebo prazno - ali ovde pod zemljom biti stub je industrijska prinuda pod niskim svodom i estetika celicnog stuba u metrou nije nikada dosla u razmatranje, ubedjena sam. Svega nekoliko njih je stajalo u punoj visini i oni su u tom ruznom prostoru postali neobican prizor lepote.  U tih kratkih nekoliko trenutaka nije bilo ljudi na drugoj strani sa njihovim drecavim prisustvom, ruzni zidovi su dobili jednu neocekivanu dimenziju koju bih se usudila da nazovem otmenoscu, reklame u okvirima su izgledale kao izlozbeni eksponati, i vitki stubovi su sve to drzali kao u finoj koreografiji. Taj predah od svega nekoliko sekundi koji sam dobila je bio jedno od onih iskustava zbog kojih vredi graditi katedrale. I jos vrednije. Jer stubovi cuvaju ljudske glave vise desetina vekova, i na najruznijoj stanici metroa u Torontu ima njih nekoliko koji podsecaju da lepota moze da se stvori ljudskom ingenioznoscu, ili je stvorena van ikakvog uticaja ljudskog, ali ono sto ona jeste je nagrada koju niko ne mora da zasluzi.