Dvoje razvedenih ljudi – razvedeni jedno od drugog – zive u nekoj vrsti simbioze kojoj za opstanak ne treba onaj drugi, i kao simbioza moze da postoji jedino medju ljudima jer bi se u svim drugim uslovima zavrsila brzom prirodnom smrcu ali u ljudskim crkava godinama i mrcvari i nikako da odumre - dakle film je prica o dvoje ljudi koji su se razisli jer su od pocetka bili pogresni, ali nakon sto su se razisli ispalo je da nisu. Nastavili su da zive blizu, iz razloga da imaju zajednicko dete a deca se ne mogu podeliti ni po pola ni drugacije, i kako svi kazu da detetu trebaju oba roditelja, ovo dvoje su se prihvatili zadatka.

On je slab, uzlazno i silazno nestabilan, sto u okolnostima jednog tipicno ljudskog zivota znaci da se nekad trudi da bude bolji a odmah potom se oda putovanju do dna najkracim mogucim putem. Svoju slabost mrzi kao slabu nogu, recimo - svi je vide. Ona je jaka, i posto se to isto vidi, kao jaki listovi na jakim nogama – on je zbog toga mrzi. Njena stabilnost se svodi na trud oko sto manje padova na neravnom zivotnom putu.

Dva fundamentalno razlicita organizma mogu da opstanu u simbiozi, cak je pozeljno da budu razliciti – x i y - sve dok od toga oba imaju koristi. Ovo dvoje imaju neke koristi jedno od drugog, iako to ne bi voleli da priznaju, ali su fundamentalno nezavisni organizmi kojima je simbioza bila pogresan korak. Cilj simbioze, opisan prethodno, je da se podigne zajednicko dete u okolnostima koje se ovih dana i dalje zovu ‘moderne’ iako je i postmodernizmu vec odzvonilo. Zajednicko dete je prvo izgubilo staromodnu porodicu a potom zapalo u modernu simbiozu. I sve to iz najboljih namera. Cak ima i prave pozrtvovanosti u celoj stvari.

Kako to sve izgleda na obicnom primeru za obicne ljude? Lose. Dvoje ljudi koji su bili kompatibilni u onome gde je biologiji jedino bitno, su uspeli da proizvedu potomka. Kad se to cudo desilo, kao sto je izgleda slucaj sa svim cudima, pokazalo se da su cuda i dalje neverovatna kao sto se za njih oduvek prica, ali i da neverovatno komplikuju zivot. Ono sto se moglo obaviti zatvorenih ociju je odjednom dovelo do situacije koja nije mogla da ispadne dobro cak i da je sve prethodno bilo obavljeno otvorenih ociju. Naime, ni on ni ona nisu znali nista o podizanju dece. Nijedni on i ona to nikad i ne znaju. Podizanje dece je otvorilo oci i na drugim mestima. Kao, recimo, da se on i ona fundamentalno ne slazu ni oko cega. On hoce desno, ona hoce levo. On se brzo umori (sa slabom nogom), ona je sa takvim nogama gradjena kao trkac na duge staze. Ako ga vuce, on ne voli, ako ga ostavi pozadi, ni to ne voli. Ako ga vuce, ona ne voli, ako ga ostavi pozadi, oseca se krivom. A ako stoji uz njega u mestu, pocne da cupka i nervira ih oboje.

Kad su se konacno razisli, slozili su svoju novu simbiozu sa koordinatama: on tamo, ona ovamo. I svima je laknulo. Nije dugo proslo kad su shvatili da sa rastojanjem dolazi efekat amplifikacije. Sve ono sto se prethodno ispoljavalo u manjoj ili vecoj meri usled uzanog, deljenog stambenog prostora i vazduha je sada, u uslovima gde mogu slobodno da disu i drze se striktno selektivnog simbiotickog poslovanja obracanja paznje na zajednicki interes zajednickog deteta, procvetalo u svoju pravu prirodu, i ovo dvoje su verovatno po prvi put zaista videli onog drugog pravim ocima – otvorenim/zatvorenim i onim trecim. Sve se sada pokazalo onako kako jeste: jako lose. Tu su isto shvatili da kod potpisivanja simbioze nisu gledali small print. A on kaze: u staromodnoj porodici se trpi svasta, na malom rastojanju; u modernoj se trpi sve to isto samo puno vece, i rastojanje ne igra nikakvu ulogu. Tu se krije neverovatna demokraticna priroda cuda – kad se promeni svet, promenis se i ti sa svetom. Cudo u rukama je kao oruzje u rukama. Sve od sinematografski fotogenicnog gorile sa koskom mamuta koji je i ne znajuci zapoceo moderno doba (i doba dubioznih simbioza) oruzje oznacava dve stvari: destrukciju i napredak. U uslovima – on, ona, ono – to znaci da ce on i ona verovatno unistiti zivot potomku, da nece na tom mestu stati vec ce unistiti zivot i jedno drugom, da ce im potomak vratiti bar u nekoj meri ako ne i dovoljnoj, da ce potomak kao sada vec jasno definisan on ili ona uci u neku slicnu simbiozu kad i njemu dodje vreme, jer sustina zivota nije da bude neunistiv ili sacuvan ili vrlo fino odgajen, kreativan i lep - to su sve tekovine raznih modernizama – vec samo da bude ziv, i 
Ovo je univerzalni scenario za jedan univerzalni studio, ne neophodno onaj istoimeni, i njegova nadmeno univerzalna bitna tacka je da ne mora nikad da bude snimljen – film su vec gledali milioni.