Bila je nedelja predvece, lep prolecni dan, i ja iznenada sama. (Ja sam skoro uvek sama, ali je ovo palo u vreme kada nisam, pa je ispalo neplanirano). Nakon sto me je klinka, uz pomoc drugarice i njene mame i par daleko vaznijih argumenata, ubedila da ostane i prespava kod njih u kuci, ja sam se zaputila ozelenelom tihom ulicom sporo ka Bloor-u, nasoj drugoj po redu glavnoj ulici, i zakljucila da je sasvim u redu sto je sve ispalo ovako, jer lepo je biti napolju i hodati ozelenelom tihom ulicom ka Bloor-u.

Kako sam se priblizila Bloor-u, videla sam baste pune ljudi na obe strane ulice i jedan red koji je zavio iza ugla. Tu odmah je jedan stari bioskop, repertoarski, u kome se prikazuju filmovi van trenda, opskurni festivali, kultna ostvarenja, i svasta jos, a inace ga pamtim po tome da zimi nema grejanja. Posto su se planovi za vece promenili, resila sam bila da pogledam sta se daje te veceri da je privuklo toliku paznju. U gradu se trenutno odvija festival dokumentarnih filmova, jedan od mnogih filmskih festivala u ovom gradu, koje ne obilazim iz dva razloga: zaboli me glava kad mi na dve velike strane sitnim slovima izbace naslove dvesta ili trista filmova o kojima nista ne znam i ja trebam da izaberem, i jos – nemam s kim da idem. Hocu da kazem, neko bi me mozda i nagovorio da izaberem filmove, samoj mi to ne uspeva. Ali kad sam se vec nasla tu, otisla sam na pocetak reda da pogledam sta je na programu i da li vredi stati u red. Nije vredelo. Film je bio o nekoj svetskoj bedi, i nije isao uz tako opusteno nedeljno vece. Tu sam odlucila da nastavim da hodam po Bloor-u, jer ne predaleko odatle su cak dva bioskopa, svaki sa vise sala, i sa nesto srece naletecu na nesto sto bi mi prijalo, i bas pred pocetak predstave.

Kod prvog bioskopa je opet guzva i red. I tu se daju dokumentarci, ovog puta jos gori izbor – kako deca nestaju negde na mapi sveta, ili rade dok ne izdahnu, ili nesto slicno  iz svakodnevnog repertoara naseg lepog sveta. Bojim se da me festivali nece videti ni ubuduce. Treci bioskop ima redovnu lazljivu holivudsku ponudu, i samo jedan film koji je upravo pocinjao, i…nije mi se dalo. Prosto mi nije isao uz tako lepo raspolozenje.

Nimalo obeshrabrena, krenula sam kuci. Kad sam vec isla neplaniranim putevima, spontano skretala ovde ili tamo – sve sto volim – ovo je bio dobar pocetak maja, i ja cu se izgleda vratiti u staru formu – zakljucila sam.

Od cele ponude dokumentarnog festivala meni se dopao jedan, i davao se u cetvrtak u 1 popodne. Usred radnog dana, ali ja sam fleksibilna, nezavisna, sama sebi krojim vreme i konopac o kome visim, i obavezno cu otici.

Nisam otisla jer sam odjednom dobila puno posla. Ali subota je obecavala – neki veseli bend je svirao na jednom mestu gde nisam dugo bila, a za njima su neki nadobudni klinci vrteli ploce i pustali neki beat, sto nisam vec dugo cula, i obavezno cu otici.

U subotu su se promenili planovi jer sam zaboravila na neke obaveze. Okay, nista od toga nije vazno, ni neki veliki propust, ali vazno je da se ja vracam u formu – govorila sam sebi.

U petak je klinka isplanirala da provede vece i spava kod drugarice kojoj je nedavno bio rodjendan, i ja sam neocekivano slobodna. Osvanuo je divan dan i ja sam vec od jutra znala sta cu sa njime. Nakon posla idem u Distillery District, jedan od mojih omiljenih delova grada, i idem polako. Prvo cu hodati, pa cu uci u tramvaj, pa izaci ranije i opet hodati, ponela sam i aparat, prolece je svuda u gradu, cak i fasade izgledaju kao da su procvetale od lepote, i celog dana sam se smesila zbog od takvih planova. Prosto sam videla sebe kako uzivam.

Planovi su se drzali sve do 5:15, kad sam izasla, i shvatila da je iznenada zahladilo. Dan je i dalje bio suncan, ulice pune ljudi, ali moj garderobni izbor od tog jutra nije pruzao dovoljni izolaciju od hladnog daha neba i resila sam da ne vredi muciti se. Otisla sam kuci, odlucna da mi to nece pokvariti raspolozenje.

U subotu pre podne sam racunala da cu krenuti malo ranije, spustiti se jednom dugom setnjom do kraja u kome treba da pokupim klinku, i usput prodjem kraj jedne zgrade koju vec godinama nameravam da fotografisem, i koja je neobicno lepa, misteriozna, i volela bih da joj se malo divim, za sta je subota odlican dan, jer verovatno nece biti previse ljudi okolo da mi smetaju.

Svojom krivicom sam izasla kasnije nego sto sam planirala, otrcala do metroa, zgradu videla iz daljine, i klinka je jos zakasnila na cas francuskog.

Cinjenica je da se vracam u staru formu, ali ispada da za formu nema mesta. Sa time nisam racunala. Pomerio se svet u medjuvremenu, ili se savio ovde, izduzio tamo – ne znam sta je u pitanju, ali moja forma nikako ne staje. Ne znam ni kako je to moglo da se desi tako brzo, da se iscasi svet, ili moja forma izgubi formu, sta je to, mozda nekih sest meseci, sto god da je – nesto nije u redu. Ne zelim novu formu. Ne zelim ni da menjam matricu: spontanost je uvek bila bolja nego celokupni entertainment apparatus ovog sveta. I ta stara forma mi stoji tako dobro, nikad mi nista nije stajalo tako dobro. Odjednom…mozda i nije bilo odjednom, ali desilo se nesto. Ne bih, naravno, da pravim veliku dramu od toga, moze sve i ovako – upali se TV u vecernje sate, za kompjuterom uvek ima mesta, ceka me brdo knjiga, a koliko tek materijala imam za pisanje, poslovi tek nemaju kraja, ako nemam drustva TV je pun likova, serijali su kao familije na odredjenom zadatku, i ponasaju se predvidljivo i meni nikada nije dosadno sa sobom - i vreme prolazi. Bez ikakve forme ili formalnosti.

NIsta alarmantno, samo uoceno – novi vremenski uslovi, izgleda.