Secam se jednom davno – jer je bilo nezaboravno – vracala sam se izjutra kuci nakon sto sam odvela dete u skolu i na ulici dozivela jedno orgijasticno iskustvo. Epizodu u glavi sam iznova vrtela bezbroj puta bar deset minuta dok joj nisam iscrpla svu slast – pruzala mi je neizrecivo zadovoljstvo. U njoj sam zubima rastrgla nekoga, bukvalno, najkrvavije moguce, zverski sto bi se reklo. Nije bila anonimna osoba u pitanju, vec neko ko mi se zamerio nekih godina ranije. Nikad pre toga, a ni kasnije, mi se tako nesto nije desilo. Ne mogu da razumem zasto, jer zadovoljstvo je bilo in-ten-ziv-no! Hodajuci gledala sam dole ili iznad glava, ne od stida da ce neko videti sta mi se desava, vec da me neko slucajno ne zaustavi i pita za recept, i time prekine taj nenadani uzlet psihe. Bila sam zajapurena, osmehnuta, krocila lakim korakom kao da letim… – bila sam prosto ushicena.

Nakon sto se moja krvolocna seansa okoncala, naisla je fizicka malaksalost i uzela sam ostatak dana slobodno.

Takvu satisfakciju pravda retko kada pruza.

Razmisljam o tome sta je pravda danas, dok sam se probijala kroz sneg u svom uobicajenom filozofskom hodu vredne majke. Rekla bih da je dosta prosto:

a) Zrtva prevare ili zlocina zasluzuje licnu katarzu, i

b) Kazna treba da boli.

Razumem (i podrzavam) potpuno da drustvo mora da regulise kaznjavanje, jer bi se inace od obracuna na ulicama izmedju pojedinaca pa onda manjih grupica pa vecih, pa plemena…- hm, bolje ne ici na tu stranu, zvuci vrlo poznato. To sto obracunavanja nisu svakodnevna odnosno toliko masovna je mozda delimicno zbog civilizovanosti a verovatnije zato sto se oni koji su mu skloni umore, moraju da odspavaju, provedu vreme sa familijom, rucaju tj. nisu ni oni raspolozeni za to 24/7. Ali u procesu kaznjavanja civilizacija je previdela nesto uzasno vazno – zlocin je vrlo licna stvar. Za zrtvu zlocina, a i za pocinioca najcesce. To sto ce pocinioca mozda uhvatiti a mozda i ne, suditi mu pa ga osuditi, a mozda i ne, te zakljucati u zatvor sa sarenim drustvom cesto puta daleko gorim od njega, je spor proces, ima smisla za one kojima taj pocinioc nije uradio nista da bi ga sprecili da mu tako sta opet padne na pamet pa se sledeci put pojavi pred njima, ali zrtva od toga nema ama bas nista. Osim eventualnog tapsanja po ramenu. Dakle, zlocin treba posmatrati kao jednu vrlo specificnu vrstu duga.

Ljudska priroda je ona koja sprecava dolazak boljeg sutra svima, a sadasnjicu unistava propisno. Mozda se treba ipak bolje zagledati u ljudsku prirodu.

Na pesackim prelazima se, recimo, vrlo jasno vidi da trenutni napori civilizacije padaju pred ljudskom prirodom: nekoliko godina unazad mi se nije desilo da cekam na pesackom prelazu a da neki automobil ne prodje kroz crveno. To svi znaju i u pokusaju da spasu vise zivota i slomljenih tela, cak i semafori za pesake postuju gnusnost ljudske beskrupuloznosti – izmedju pojave crvenog na semaforu za vozace do simbola ‘walk’ na pesackom signalu prodju dve ili tri sekunde. Oni koji su to proracunali, nadaju se da ce u tom limbu izmedju obaveznog zaustavljanja vozila i stupanja na kolovoz pesaka i najbesprizorniji vozaci proci a da nikoga nisu ubili. U praksi, to i drugom talasu besprizornih daje priliku da prodju kroz crveno. Sto znaci da umesto jednog vozila pre par godina sada kroz crveno prodje njih dva ili tri, u proseku.

Kazne za ovakav prekrsaj (ako ih uhvate) su moguca (ali retka) suspenzija vozacke dozvole, negativni poeni na rekordu koji ce znaciti vecu cenu obaveznog osiguranja – nikom nista, sve u svemu – medjutim kako se ovo desava na bukvalno svakoj raskrsnici, sanse da budu uhvaceni su minimalne. To prekrsioci znaju. To svi znaju, i stvari neometano postaju sve gore.

Kako resiti ovaj problem kao ilustraciju gore-navedene reforme zakonodavstva?

Recimo ovako: nahvatati par njih (nije neophodno da se organizuju masovne racije, to puno kosta i nema se dovoljno osoblja a ni drugi kriminal ne ceka) i onda im za odredjivanje kazne udariti po onome sto im je vrlo vazno, po vec narecenom principu: kazna mora da boli. Svaki zlocin je u sustini izraz arogancije – ne mozes mi nista a ja cu tebi kako hocu. Najmanje sto zlocincu treba prirediti je ponizenje nazad. I pred publikom. Jos jedan vazan element ovde je da kriminalac ne moze da zna sta mu se sprema. Custom-tailored punishment tj. po meri, samo za njega.

(To sto se zlocinac eventualno kaje je krajnje nebitno i neefikasno u procesu ucenja pameti).

Na primer, muskarcu koji obozava svog Jaguara odrediti da se taj Jaguar razlupa, pred njegovim ocima. Najbolje bi bilo uposliti par pesaka da ga razlupaju, oni ce to uraditi svojski. Popravku dakako snosi Mr. Jaguar Himself, odnosno, moze da radi sa njim dalje sto god hoce.

Ako se radi o besprekorno doteranoj zeni – smestiti je kao metu paintball entuzijastima (obavezno bar desetak pesaka medju njima) i dati im jedno 5 minuta za akciju. Posle je obrisati krpom i poslati na board meeting.

Za muskarca koji voli da popije i tako vozi – staviti ga na duznost pranja poda u Hitnoj pomoci, tamo gde zasivaju decu zgazenu i slomljenu na pesackim prelazima. To nije sve – majke koje cekaju da im deca izadju iz Hitne jednom nedeljno, u fiskulturnoj sali, da na njemu vezbaju kick-boxing, gumene palice i bacanje kugle u cilj.

Zenu ili muskarca koji se tako zalecu kroz raskrsnice kraj skola olaksati za par stipendija ako imaju para, a ako nemaju bas toliko onda samo jednu. Pare su provereno najosetljivija tacka vecini ljudi, i u zakonodavstvu je treba dobro nagaziti.

I tako dalje. Naslo bi se kreativnih resenja.

Ima toga u primitivnim drustvima – pocinilac nepravde ili zlocinac placa u nekom vidu zrtvi ili njenoj familiji. Ima i ovde, i u americkim filmovima, i zove se community service. Ali je vrlo diletantski. Vazeci sistem ‘oduzivanja drzavi’ pokazuje nivo svesti na nivou odbacene maramice. Svi smo duzni drzavi. Drzavu je nemoguce podmiriti. Drzava je postala Bog umesto Boga, i nos namesto nosa, i..

Ako je pravda izvesnost da na kraju zlocina pocinioca ceka njegova najgora nocna mora, onda je to jedna vrsta transakcije. Ko voli nek’ izvoli, naplatice mu se po najskupljoj tarifi. Dok se ne smisli nesto jos skuplje.

Na linku ispod Jared Diamond prica sa jednim Papuancem o njihovom jos uvek vazecem sistemu oko za oko, pa onda drugo oko, zubi, i tako dalje. Zanimljivo za citanje, i sistem opstaje vec dugo, sporo i mukotrpno. No, ne treba odbaciti civilizaciju i njene tekovine – neka im ostanu zubi i oci, but Jaguar’s got to go!

Papaunci i pravda po J. Diamondu

p.s. Neocekivani obrt se desio nedavno sa Mr. Diamondom i njegovom pricom na linku iznad (moj tekst je originalno napisan pre godinu-dve). Papuanac iz price ga tuzi za 10 miliona dolara, jer ga je njegov clanak izlozio opasnosti, jer je ovaj citirao sta nije trebao ili prepricao kako nije citirano, jer…zapetljalo se i zakuvalo. Gornji clanak se vise ne moze citati tako lako (izasao je u Njujorkeru) treba se upisati, i tako dalje, sada su to vec legalne stvari. Pravda postaje dobar biznis. Ali pitanje duga ostaje. A u svemu tome postoji jedan prasnjavi, zanemareni ugao. Neverovatno je koliko puta bi obicno, iskreno izvinjenje bilo dovoljno. Vrlo je mali broj problema medju ljudima koji se ne bi razresili izvinjenjem. Ali ljudi ne umeju. Ljudi prosto ne umeju.