Stojim ispred male metalne ploce, tacno na sredini hodnika. Zovem lift. Deset stanova i njihovi rasporedi zidova i vrata ne propustaju nikakav zvuk, tisina vlada ovim dugackim crevom od zidova. Stojim malo povijene glave. Desilo se nedavno jedno ubistvo u zgradi pored. Nasli su nekoga, mrtvog i golog, i oko njega puno krvi. Svi smo preplaseni, mi dobri stanari ovog kraja. Na moju terasu redovno slecu pticice finch, kojima je na grudima kao ponosno srce jedna crvena mrlja. Nekome se prospe krv, nekom drugom se naslika srce na grudima. Istom crvenom. Pevaju kao da ce puci od miline i sitne nozice ih jedva drze. Kako samo lete, pitam se, ni deset puta vece srce ne bi izdrzalo toliko pevanje. I kako oni to prolaze u svetu tako maleni. Dolaze svakodnevno, pokazuju mi svoja crvena srca kao ordenje, i pevaju kao orkestar. Ali ne zaboravljam ni krv iz zgrade pored. Ne zaboravljam nista. Verovatno zbog ubedjenja da ako ne uspem da zadrzim neki strah u ruci, on ce se izmigoljiti i ujesti me narocito gadno, gde najvise boli. I stojim tako po sredini dugackog hodnika, vestacki osvetljenog dok je napolju blistav dan, stisnutih pesnica i zuba, i cekam lift. Desna strana je mracnija, odmah sam spazila. Otvaraju se vrata i u hodnik pocnu da izlaze strahovi. Nisu originalni, svako ih ima, i svi lice, znam – i mislim da pored svojih imam i tudje, bar nekoliko stotina ili hiljada tudjih. Kuljaju kroz vrata, trce ka meni, valjaju se, gmizu, kotrljaju, prevrcu, skacu i preskacu, podseca me nesto da sam sve ovo vec videla – u glavi, na filmu – a ja stojim. I tako mi odjednom udare u desni obraz, osecam kako se savija i krivi kao tanki lim. Cudno, ne boli me nista. Ne pipam, ne mrdam. Ne smem ni da pomislim na sta lici takav zguzvani obraz.
Sa leve strane svetlost je drugacija. I tu se otvaraju vrata, i u mracni zuto-zeleni hodnik udje puno svetlosti. Cujem cvrkut onih ratnika crvenog pernatog srca. Cujem i smeh, glasove, lepe slike i putovanja sviraju nesto maestralno, i nadire plima pozitivnih vibracija, hrle ka meni da me zagrle. I tako mi udare u levi obraz, iskrive ga, i on splasne, naduje se, sta li, moli za jos, a ja stojim. Ni to ne boli, samo osecam obraz kao cudnu nateklu vocku. Cutim i iskrivljenih obraza ne gledam ni levo ni desno, vec u crveno dugme pred sobom.
Фантастична прича, Ивана.. каква амбивалентност: проливена крв, симбол смрти, срцад птичица, симбол љубави и храбрости. Један образ се увија примајући туђе страхове, подсећа на просјака из ‘Чуда у Шаргану’који преузима туђе ране, други образ се испупчи од туђе среће.
А све супротности имају и нешто заједничко: црвено као боја крви и као боја срца на грудима птичица, и оба образа иду у истом смеру; ни боје ни искривљени образи се не сукобљавају. Нема хаоса нити уништења, све савршено функционише у оном ритму о коме сте писали раније. Живот сам и ми у њему, сјебани као глаголски придев трпни..
Али:: ако ову причу не објавите на мега-посећеном блогу или је не пошаљете на наградни конкурс, никада нећете сазнати шта о њој имају да кажу особе стручније од овог оданог ‘конзумента’ Ваших текстова
Живот сам и ми у њему, сјебани као глаголски придев трпни.
Pocela sam da se smejem, a i plakalo mi se (uvek sam, cini mi se, na ivici suza, i od radosti i od jada) – kako ste mocno sazeli celu stvar.
Dobro je da je prica ispala kako treba, nije bila konceptualna uopste, osim sto me je koncept posteno razvalio po obrazima ispred lifta. I nisam znala sta sa sobom, cak ni nakon sto sam je napisala, ali sa ovom vasom recenicom iznad – ne moram nista. To je to. I tragicno i smesno.
Na konkurse ne verujem da cu uskoro opet slati bilo sta. Ni velika nagrada me nece prevariti. Za mega-blogove…ne znam, videcu. Drugacije su atmofere na tim velikim blogovima. Dosadi i da se uvek bude nova u drustvu. I to su valjda konkursi. Veciti debutant.
Kako kaze moja draga Tijana – imam grupicu citalaca na prozi neurozi, nije mala stvar.
Смех и плач често иду руку под руку, као и Ваша прича. Некако верујем да ни страх нити срећу не треба стезати у шаци – нека одлепршају, па макар после и ујели, најтежа је она неизвесност..
Наравно да сам се шалио око блогова – лако би мени син поправио збрц у рачунару мењањем адресе или штагод, међутим ни сам више немам жељу да тамо коментаришем: понекад понешто прочитам, понешто научим, понекад се насмејем и то је сасвим довољно.
А Ваша групица читалаца овде можда јесте мала, ал’ је фина
Znam da se ne bi trebali stezati u saci, ali…
A nije ni to tako jednostavno. Gubitak/nemanje kontrole je gadna stvar. Imati kontrolu and situacijom, nasuprot tome, je mocno. Svi mi patimo od nedovoljno moci nad svojim zivotima. A kad bi je imali…pa, to bi onda vuklo neke nove probleme, verovatno. Mozda.
I ja naidjem ponekad na vrlo zanimljive teme tamo, bas se nauci, ili otkrije nesto novo. U stvari to mogu da kazem za sve blogove. Naidje se na svasta, a vredi probrati, jer ima ljudi koji imaju sta da kazu. A nasmejati se tek – to je vec vrhunac zadovoljstva.
I ja mislim da je moja grupica fina
Prica puna simbolike.
Mada su me obrazi ( kao deo glave) asocirali, vise na sve manje imanja obraza. Na obraz ko’djon.
Znaci moj djon, nema veze sa tobom. Ja sam trenutno u borbi sa vetrenjacama pa me i ovi strahovi iz tvoje price asocitraju na to.
Nestalo je postovanja, nestalo je morala, sve se sunovratilo.
Da se vratim na pricu. Strah! Cesto se borim sa njim. Pokusavam da ga kontrolisem, ne uspeva mi svaki put, onako kako bih zelela. Napisala sam jednu kratku cricu o tome. Ali tvoja prisa je nenadmasiva.
Onako kako to u nasoj svesti izgleda, dok gledamo u ta vrata koja se otvaraju, bilo da dolaze sa jedne ili sa durge strane. To igranje svetlom i iscekivanje, cekanje da bi se proglasio pobednik.
pozz
Draga sarah, za sebe mogu da kazem da sam invalid straha. Iscrpljuje me preko svake mere. Sto vise znam o ljudima, sve mi je veci strah. Sigurno da se izgubi mera – ona se izgubi i bez nekog pravog razloga, a za strah se ima milion razloga, pa je onda bezvezno pitanje merenja.
Uvek sam bila strasljiva – sve me muke sveta bole otkad znam za sebe – ali otkad sam mama… ne znam, ali materinstvo stvarno nije za osetljive duhom. Ne znam gde mi je gore, kad sam besna ili kad sam uplasena. Eto, cisto da znas da te razumem. Sto ne pomaze ni tebi ni meni.
A za te obraze koje opisujes, i moral, nepostovanje…to jeste pitanje mere. Kad se predje jedna granica, pa druga..ljudi vise i ne vide granice. Izgube sami sebe u tome, a uopste ne shvataju. Nije moral toliko o drugima koliko je o sebi.
Zao mi je da prolazis kroz takve stvari. Za ovo nas niko nije pripremao dok smo bili klinci.
Lep pozdrav,
Bas tako Ivana od kada sam majka, strahovi su samo postali jos jaci. A kad te mnogi ne razumeju ili se prave da te ne razumeju, ili vesto glume hrabre majke a u biti se tresu ko prutici, savrsene glumice..onda me jos vise uhvati bes… i tako malo po malo smanjujem moj radius kretanja i ljudi oko mene…rekla sam Dosta! Ja ne zelim da glumim, nisam glumac u svom zivotu. A da nas nisu naucili, nisu, pa secas se babaroga, to je bio jedan od prvih strahova, pa da ce nas cigani odneti u dzaku, pa kasnije setila sam se jednog hahahahahha, da ce nam od kafe izrasti rep!!!
Hi,HI…
hajde da se setimo tih svih pocetaka… nasih strahovanja, daj, cime su tebe plasili…
Meni je srednje ime strah…tako da…pridruzujem vam se dame
I rep i brkovi od kafe rastu
Ali daleko najstrasnija od svega je bila ‘crna trojka’. Cak mislim da me nisu zastrasivali time nego sam cula jednom u nekom razgovoru pa me je ton odraslih prepao, ili, ne, ipak je bilo jednom jedna prijateljica nase porodice koja me je cuvala cesto, mislim da mi je ona pomenula tu crnu trojku – ne pamtim, bila sam stvarno mala. One dolaze po noci i odnesu te, proguta te mrak. Ne znam da li je potrebno da dodajem da je moj uzas postajao sve veci jer ja nisam mogla da shvatim kako od trojke (broja 3) moze da nastane cudoviste, pa je meni u masti to bila sjajna, crna, dzinovska trojka koja se krece kako se krece po mraku, prozdire i uzase cini…ma stras-no! Kad sam vec prakticno odrasla saznala sta odnosno ko su bile te crne trojke, nije mi laknulo. Tada sam vec znala da su ljudi najveca poganost na planeti
zelena, rado bih da smo uclanjene u veselije drustvo. Ali ima necega u tome da odrasle zene nose toliko straha. Neceg tragicnog. Prava mera civilizacije, sto se mene tice.
Divno.