Volim galebove. Uvek blistavo beli, bledo siva im je kao svila, i kad god ih vidim, i kad lete ili kad se zamisle negde na cvrstom, obuzme me neko cudo, kao da gledam predstavu iz drugog sveta. Mozda zato sto nisam ocekivala da zive ovako severno. Iako ih sigurno ima i na Baltickom moru. Ja u stvari vrlo malo poznajem svet, treba priznati. A oni su ovde, kao sto bi bili i negde drugo, zbog prisustva vode. I mozda zbog prisustva ljudi i dovoljno hrane. Ili su se sami dovukli u nekom davnom vremenu, na nekom neocekivanom vetru, slucajno. Verovatno ima veze to sto su i oni s juga. A evo ih ovde. Mozda nije nista od toga – prosto volim da ih gledam. Lepe ptice. Prica se da imaju i mracnu stranu, ali ko je nema. Volim i da slusam njihov zov, negde izmedju krika i zalbe, nemelodican, i volim ga narocito na izvesnoj distanci kad dobije blagi eho,  kao da se odbije od same zemlje. Daje ambijentalnu dubinu otvorenom prostoru – i zatvori ga. Nista nije beskonacno. Sve se zavrsi. Kad bi ljudi mogli da se cuju tako daleko?

Iako sam pre samo nekoliko dana bila u Otavi, nisam sigurna da li sam tamo i zaista videla jednog  galeba, ali mislim da jesam i secanje na njega smiruje. Taj vrlo moguce fiktivni galeb je prava boja na ovom platnu. Blistavo bela, i bledo siva kao svila.

U Otavi zivi baka moje klinke. Ona je dama u godinama, i pri tome joj i ’dama’ i ’godine’ lepo stoje. Nije joj dobro, srce popusta polako, i mi smo otisle za vikend da je vidimo, pravimo joj malo drustvo, i ohrabrimo je. Preokret je dosao dosta naglo pre par nedelja, i ona je spremna koliko se to moze za susret neizbezne vrste, ali ako ona i jeste spremna, ne verujem da je iko drugi u familiji. Ja bih volela da ona potraje sebi, klinki, svima drugima, a i meni jos bar deceniju, a ne bih se cenjkala ni oko dve. Hm. Ovo zvuci vrlo zivahno, a nije tako. To lici na nju, i svaku zenu koju poznajem, da ubaci malo muzike u glas, kao da sve ovo nije nista – zivot i njegova banda. Znam samo da kad sam pricala sa njom prosle nedelje, odjednom sam cula pravi ton u njenom glasu. Prave reci, one od nevidljivog mastila: potrebni ste mi, dodjite. Jasan, prodoran zvuk, kao krik galeba. Ima dvojicu sinova u Torontu, i ne znam kako oni to nisu culi. Ili su ih mozda pritisle obaveze – gadno pritiskaju obaveze, znam. Verovatno planiraju da odu uskoro, nisu nepazljivi sinovi. Klinka i ja smo se spakovale u autobus na relaciji Toronto-Otava u petak popodne i stigle tamo posle 5 sati relativno udobne voznje. Treci sin zivi prakticno preko puta. Nije to mala stvar u ovolikoj drzavi. Valjda nisu razmisljali kad su se sirili preko kontinenta ovi ovde, i oni juznije, da familije ne funkcionisu jako dobro kad se rastegnu preko tolike geografije, a ni gomila drugih stvari ne funkcionise dobro.

Bila je umorna, i petak i subota nisu bili njeni dobri dani u ovom novom stanju oslabljenog srca, ali puno nam se obradovala. Ima necega u dostojanstvu odraslog drzanja kad se natopi radoscu – ima necega sto se ne da opisati. Ne verujem da sam ikada ucinila bolje delo od tog kratkog putovanja proslog vikenda. Ili bar ne verujem da su dobre stvari koje sam cinila ikada nekome toliko znacile. Sto nije ucinilo da se osecam ista bolje. Beskorisnost je mucna stvar, nemoc jos gora. Napravila sam joj supu. Ona me je ohrabrila kao da joj se supa toliko jela da ne bi izdrzala ni dan duze da je na nju morala jos da ceka, toliko je moja zelja da se pokazem korisnom bila ocigledna. A kako supu, kao i sve drugo, mora da jede nesoljenu, komplimenti su bili izmisljeni. Sto je steta, jer mi ta supa dobro ide od ruke. Klinka je sipala tanjir sebi, dodala malo soli, i pojela je u slast.

U noci od subote na nedelju, probudila sam se negde oko 4, sto je tipicno kad sam pod stresom – cetvorka je moj sat – i probudila sam se kao da sam vikala. Ili sam mozda skrgutala zubima, stezala ih – uopste su zubi u snovima problematicni za zene, objasnila mi je bila moja zubarka jednom. One prosto samelju to sto ih muci, ili stegnu zube jos jace, i tipicni tragovi na zubima se pojave vec negde oko tridesete. A same zene to ne znaju. Bar ne one koje se ne bude oko cetvorke. Uhvatila sam sebe bezbroj puta da vilica boli od stezanja zuba. Ali mislim da sam te noci vikala. I dobro je da me niko nije cuo. Srce je lupalo usplahireno, mozak je pustio grupu podivljih misli napolje, i sad razmisljam, trebalo bi graditi gradove u kojima zene mogu da usred noci istrce napolje, isteraju te bestije iz mozga i nerava, i vrate se kuci olaksane. Ali gradovi se ne grade za zene.

I pre 11 godina smo bile u Otavi, klinka tek beba koja vec trci i prica, bio je sa nama tada i njen otac, i nas dvoje pamtimo – on mnogo bolnije od mene – jer takve jedne noci, slicne samo je bio jun, zaustavilo se srce muzu ove fine dame. Slabilo je bilo rapidno i odustalo, negde na uzvisini, na putu prema bolnici, u kolima Hitne pomoci dok ga je ona drzala za ruku. I srce je kao ptica. U kuci smo ostali mi, bespomocni kakvi smo bili i satima pre toga, da utesimo neutesno, i zato sto tako treba. Lezala sam u istom krevetu, 11 godina starija, prisebna ako joj zatrebam i pozove me iz susedne sobe, a inace sasvim luda. Moj zivot nece biti isti ako ona iz njega nestane. Moj zivot nije bio isti… Smrt u porodici, i odjednom nema vise porodice.

Razmisljala sam o njoj, i razmisljala sam o sebi.

Razmisljala sam o njoj, i razmisljala sam o sebi.

Razmisljala sam o njoj, i razmisljala sam o sebi.

Uzela pilulu i zaspala oko 6. U nedelju je fina dama u godinama imala dobar dan a napolju je sijalo sunce. Sigurno sam tada videla galeba. Nista nije beskonacno. Sve se zavrsi.

 

p.s. Stanje se finoj dami u godinama stabilizovalo. Kardiolog, koga je videla tek cetiri nedelje nakon sto su problemi krenuli, je rekao da bi nova kombinacija lekova trebala da normalizuje stanje srca i da nema razloga da ona ne bude opet kakva je bila. Ne pamtim kad sam cula poslednji put tako nesto lepo – da bude opet kakva je bila.