Portret

Posmatram povremeno svoje telo opustoseno zimom, vodom iz vodovoda, osiromasenom hranom, kojoj je najveci nedostatak sto dugo putuje i iscrpljena stigne do mene i mog tanjira, i kad se pozdravimo ispostavi se da sam i ja podjednako iscrpljena, i neizbezno se zapitam da li i ja predaleko putujem. Ili, zasto ovako daleko zivimo jedna od druge – hrana i ja? Kao djaci iz proznog realizma proslosti, za koji smo mislili kao deca da se nikada ne moze ponoviti. Ovde je koza suva, ovde neko crvenilo egzistira kao egzoticni pejsaz, ili pismo, i verovatno mi govori nesto ali ja taj jezik ne razumem. Kolonije mikroorganizama opstaju na mojoj kozi i periodicno prolaze kroz kataklizme kada promenim navike, ili dodam neku novu.  Da stavim neke od njih pod mikroskop, bio bi to proces upoznavanja ako ni zbog cega drugog onda iz obicne kurtoazije. Oni zive (k)od mene, i ja ne obracam paznju. Ne poznajem ni vece delove sebe. Da ih vidim na fotografijama, ne verujem da bih prepoznala sopstvene ruke, a sa licem sam se uverila vise puta da iz razlicith uglova ili pod izvesnim svetlom ne lici uopste na ono sto mislim da je moje lice. Glas i posle svih ovih godina kao da nije moj – dovoljno je da cujem sopstvenu poruku na sekretarici i nelagodnost i nesto paranoje me zajednicki pritisnu: ko je ovo! O telu brinem kako znam i umem, kroz redovna kupanja, cistu odecu, losione, depilacije, eksfolijacije i druge higijene, zadovoljstvo ishrane je nekad tu a nekad je vegetativno pitanje i odgovor opstanku, mentalnoj higijeni posvecujem najvise paznje sa uvek prisutnim pitanjem – cemu? – i  jasno mi je da se sve vreme spremam kao za sedenje kod portretiste. Odnosno, svesna sam da postoji bezbroj mojih portreta medju ljudima i mikroorganizmima koji su me sreli tokom zivota i proveli sa mnom vise ili manje vremena, ali verujem da me jedino poznaju ovi slepi zidovi medju kojima sedim.