Sanjala sam neki dan da sam posetila Kenedije. Pocetkom 60-ih, bas negde u vreme kad sam ja znala sta ce se desiti, a oni nisu. Bila sam svedok i ubistvu. Mozda sam mogla da uradim nesto, ne pamtim sada, iscilelo je, ili sam se priklonila istorijskoj cinjenici. Porodica, deca, odnosi unutar porodice… – bilo je vrlo cudno gledati ih tako iz bliza, ljudi kao bilo koji, i stoje na putu istorije. Nosili su svetle boje, toga se secam. Valjda je to bilo tipicno za taj period – pastelne boje i diskretni dezeni. Jackie Kennedy je glumila kao sto je verovatno i u pravom zivotu, ali ja sam im bila prakticno gost u kuci, i stvarno su bili fini ljudi. Osecala sam se krivom kad me je probudilo jutro – trebala sam da ucinim nesto. Bar u snovima se to moze. Bila sam neraspolozena celog dana.
Kakav je to turizam, pitam se, posecivanje i posmatranje ljudi u njihovom okruzenju. Citala sam nedavno kako ljudi – citaoci – cesto puta zaborave da su likovi u knjigama fiktivni. Naravno da znaju svesno da to nije tako, ali redovno se desava da zaborave. Svi se mi zaboravljamo. Na pogresnim mestima, jedni druge… i onda pravimo nove ljude od fiktivnih karaktera. I stosta jos pravimo. Kako vreme prolazi, meni se, recimo, sve manje cini stvarnim da je Jugoslavija postojala. U pricama ona postoji, ali u recenici iznad pise da pricama ne treba verovati. U njima se previse lako preklapaju linije stvarnog i izmisljenog.
Danas sam u prolazu videla sliku Josipa Broza. Ko zna kad sam poslednji put. A nekada je u skolama svaka ucionica imala njegovu fotografiju. Da me je danas neko pitao da zvanicno potvrdim pred njegovom slikom da sam zivela u zemlji kojom je taj lik vladao, ja ne bih nista rekla. Ne bih ni potvrdila. Izgleda simpaticno. Mislim cak da malo lici na mog oca. Osamdeset osam godina zivota. Sta je sve stalo u 11 x 8. Tekst koji je isao uz fotografiju je bio vulgaran (to sam zakljucila na osnovu par recenica, nije me privuklo da citam dalje). Takve stvari mi smetaju. Sve je vise vulgarnosti u odnosima medju ljudima. Kad sam bila mala, moj tata je mogao da psuje, ali meni nije bilo dozvoljeno. Drago mi je zbog toga danas. Da sam mogla, ja bih i njemu zabranila. Kultura se uvek ponavlja na takvim mestima – sta je dopusteno. Na tim istim mestima se i zaustavlja, i pada, lomi kao kosti u padu, lica pod cizmama – fragilne stvari, i kosti i kultura.
Da se Josip Broz nasao bio u mom snu, on bi uradio nesto, ubedjena sam. Intervenciju, ili bi prosto zaustavio metak nekom metodom koju je zapamtio iz rata. Fikcije i fabrikacije na stranu, on je bio hrabar covek. Znam i za jednu Splicanku koja je kao mlada devojka iz bogate porodice otisla u partizane iz ubedjenja. Ja sam se i sa ove distance, i u sopstvenom snu, opredelila za turizam. Svet postaje neobicna matematika. Nikad vise ljudi na planeti, i nikad manje hrabrih.
Well, Тито је посетио Кенедија пре атентата, разменили здравице.. Да је дошао 35 дана касније, стари добри Валтер би, у праву сте, у Даласу већ нашао некакво решење, а сам Бог зна allmighty како бисмо онда лепо живели као 51-ва држава САД – then again, можда бисмо им сада ми били кривци за светску кризу.. у праву сте, туризам кроз време је веома забаван и не захтева напорно планирање нити новац, само се треба препустити, као прасенце..
Сећам се живо насловне странице ‘Илустроване политике’ која је тада излазила у црно-белој техници, формат ђачке свеске са фотографијом њих двојице, насмејаних како приличи, а потом и готово државнички забринутих коментара које су моја бака и комшиница, две неуке домаћице, размењивале на тему убиства ЈФК. Непуне две године пре тога сам као првак и новопечени пионир поносно марширао за 1.мај носећи изнад главе свога меду и певајући: ‘ура, ура, физичка култура’:-)
А преопширан по обичају, да додам и то како сам у то време колективизма, почесто болујући од плућа услед свега 600м удаљене топионице олова, сањао како би лепо било да Тито сврати у кухињицу у рударском месту и донесе неку књигу (по могућству, нову верзију Карл Маја у којој Винету не гине)..
A meni se mnogo dopada kako Vi izvlacite iz secanja epizode, likove, magazine, knjige, muziku… nemojte sad da se ustezete! Pa i Vinetu se pojavio. Kako sam je bila ubedjena da mi predstoji zivot avanturiste. Ne da ispravim nepravdu ili dve, ma sta je to – SVE sam trebala da prekrojim. Nisam uocila da to deca ovde imaju. Mozda su nama stavljali nesto u mleko.
A sad se ne usudjujem ni da intervenisem u snu.
Овога пута морам одговорити редом, драга Ивана: не устежем се ја, просто се ради о томе да не познајем довољно блогерски бонтон и нисам никада сигуран да ли је пристојно постављати предугачке коментаре. Да, Винету јесте погинуо, али се потом појавио веома живахан у ‘Олд Шурхенду’и ‘Благу у сребрном језеру’- у међувремену, жељи за авантуром су удовољили Верн, Бељајев и многи. Мислим да су наше родитеље у младости носили идеали, а да су они нама у млеко сипали нешто банално: романтику која је подразумевала да ћемо моћи да мењамо свет.
А то се, понекад, сведе на огаван посао да морате током месеца саопштити неколико отказа младим људима – вероватно они нису у својих 20-так година прочитали ништа више од тикета за клађење, од музике слушају одвратни турбо фолк; можда су понешто и крадуцнули од робе којом манипулишу. Али све теже подносим поглед тих младих очију када им саопштим ту своју одлуку, бол наглог одрастања у секундама, одговор да су се управо оженили или узели кредит; као птицу да си пригушио и очи јој загасну у моменту..
Не усуђујем се ни ја да интервенишем у сну, а све теже на јави. Могу само да цитирам Чера са новог поста, помињао и ја давније код Вас Б.Ћопића:
”Знаш ти нас, ј**о ти нас” – тако некако
Uh, te situacije ste vrlo verno naslikali. Zaista, ljudi se radjaju, prozive sto prozive, i onda ih vise nema. Ko je sta citao, slusao, kuda putovao… krajnje nevazno.
Stvoriti od toga romantiku nije lako, ili bi se tako cinilo. Ne mislim da je romantika bila banalna dok nam je bila u mleku – banalnost smo upoznali kasnije. I zanimljivo je kako ste je uveli. Ja o njoj puno razmisljam. Smatram je najgorim neprijateljem duha. Toliko je svuda vidim da, verujte, dala bih ne znam sta za solju onakvog mleka i desetostruku dozu romantike u njoj.
Sinoc sam zavrsila sa citanjem jedne price Marguerite Yourcenar, i bas me je udrmala. Ona tako lepim jezikom pise (prevod je vrlo dobar), i nije banalizovala ali nista nije pomoglo. Uvidjam sve vise da nije besmislenost vec banalnost univerzalni otrov ljudske prirode. Branko Copic je to bolje rekao.
Ja nikada nisam naletela na verziju blogerskog bontona, a nisam nikog ni pitala da napravim blog, pa tako…pisite sve dok ima mesta u tom box-u za komentare. A kad stave limite, onda do limita. Sve je to u okviru pravila.
A opet, od svega sto se moze staviti u mleko, romantika spada medju najukusnije zasladjivace.
Да, почетком ’80-тих су ‘Хадријанови мемоари’и ‘Црна мена’ биле хит књиге у ондашњем бгд-у, сада ми пожутеле чаме пошто данашњу децу то не занима; леп је био и чланак Стевана Станића у НИН-у тих година, посетио је гђицу Крајенкур у Мејну, док је радила на књизи прича ‘Осмех Краљевића Марка’коју сам, нажалост, негде затурио – али се сећам да је једном лику дала име Стеван, њему у част.
Баналност: права поента, страшно је колико је она заиста непријатељ духа. Код момака које горе поменух, идеал је не укључивати мозак – од читаве туре која ми је пристигла недавно на рад, двојица су се похвалили како им се рад у царинском складишту допада зато што ‘не морају укључивати мозак’, а потом су друга двојица одустала од посла пошто им је претходни посао претовара пртљага и робе са колица у авион био лакши, јербо је овде у складишту ‘потребно укључивати мозак’. Добро, није реч о репрезентативном узорку, ради се о доби 20-25 година са основном/средњом школом – истовремено, то је некаква тиха већина, некаква будућа гласачка машина, од какве је својевремено Волфгангов земљак Адолф направио убојиту ратну машину.
И хвала на подршци романтике, данас је то ваљда срамота признати, можда је асоцијација на кич, штагод, а ја мислим да се ради о мало маште, мало чежње, мало више добрих жеља и, као код Петра Пана: All you need is trust – and litlle bit of pixie dust
Lepo ste sve to zamesali. I bas svasta znate. Prava riznica, i vremena i muzike i svacega drugog. Ne znam da li sam Vam vec rekla, ali zadovoljstvo je pricati sa Vama na blogu, ovako, neobavezno, i mimo bontona.
Tiha vecina – pa da. Meni je vrlo zanimljiv pristup demokratiji u zemljama koje je nisu imale (nasuprot ovima koje je imaju, ili’imaju’). Ideali i romantika su vrlo slicni u svakom mleku, izgleda. Ta demokratija koja treba Srbiji, ili nekoj slicnoj drzavi koja gura ka tom cilju, je uvek demokratija koja zaboravi svoju vecinu. Ili tihu vecinu. A ona ne mora da se sastoji od tih momaka koje opisujete, vec prosto od ljudi koji, ispostavice se, nemaju iste a ni slicne interese kao nasa romanticna grupa. Ali to su druge teme. I mogu da se dese svuda i na svakom mestu. Sve polazi od kuce – one porodicne i one u kojoj boravi mozak.
A opet, bas ste lepo to izvukli na kraju. Malo magije, samo malo, da nam lakne.
Задовољство је свакако моје, Ивана, али хвала Вам на лепим речима и необавезном (прави израз!) дружењу: још летос сам уживао овде у путопису о Паризу. Са кућног рачунара због некаквог техничког збрца одавно не могу постављати коментаре на блогу Б92, са посла могу али не стижем, а у последње време више немам ни воље – делује ми некако захтевно, као да се треба такмичити.
Усудићу се, ипак, пошто сам тамо дуго био коментатор, да кажем како Ваш серијал-путопис блиста, по моме скромном укусу, уз постове Чера и све ређе Јелице Грегановић.
А магија је у томе да једни другима отворимо нешто ново: не разумем се превише у јутјуб, скидам свашта музике са торента, па Вам поново препоручујем Марису Надлер.
Поздрав
Cher je neverovatan majstor pripovedanja. I ja sam imala srece da ga upoznajem u intimnijem okruzenju od bloga b92.
Jelicu povremeno citam, ona odlicno pise, ali uhvatim sebe da uglavnom zmurim kad svratim tamo da ne upadnem u politicke i zapaljene teme, pa mi verovatno promakne i dosta toga dobrog. Cenim to sto sam dobila vip blog tamo, pa mi je drago i da ima ljudi kojima prija moje sporo raspredanje na temu Pariza, ali puno komentara je i velika obaveza, pa ovako nije strasno. Neki ljudi se jave, drago mi je da im prijaju tekstovi, i ne moram da provedem celi dan u tome.
Marisu nisam zaboravila, iako verovatno necu moci da idem na koncert, ali videcu jos. A i taj torent nikako da pogledam o cemu se radi.
Jeste, magija je bas u tome. I puno Vam hvala.
Lep pozdrav,
Diamond heart
So do you know I’m a dancer now
With red painted lips, and a jezebel crown
So have you heard, I’m a singer now
With reliquary eyes, and a diadem frown
But I look for you
In the diamond trees
And the highway divine
Deliver me
Your father died
A month ago
And he scattered his ashes
In the snow
But oh my lonely diamond heart
It misses you so well
Oh my lonely diamond heart
It misses you oh well
I had a man in every town
And I thought of you each time
I tore off my gown
Changes have come
And I cannot recall
The shape of your face
Through the winters and falls
But I look for you
In the traffic seas
And the bars I’m always frequenting
Your father died
Some months ago
And we scattered his ashes
In the snow
Holidays are the hardest hours of the year
Holidays are the hardest hours of the year
Holidays are the hardest hours of the year
And oh my lonely diamond heart
It misses you my dear
She gave me a bird
Made out of clay
So I never will forget her
And he gave me a book
Made out of wood
To fasten all
The emblems
She gave me a bird
Made out of clay
So I never will forget her
But oh my lonely diamond heart
It misses you so well
And oh my lonely diamond heart
It misses you oh well
By Marissa Nadler
U pravu si.
Ove kratke izjave, portose, su vrlo efektne
U nekim stvarima, kao kad je ocigledno ili prosto ne valja, biti u pravu je…ne znam, ne volim da sam u pravu u takvim stvarima. Jer sam do toga dosla po cenu razocarenja i dodatnog gubitka vere. Sve nas ovo kosta.
Probao sam posle toga na jednom postu da ostavim duzi komentar (dva puta) ali nisu prosli, cini se da i WP deli tvoj stav o jezgrovitosti ( portos sprezirom odbacuje mogucnost da upotrebi izraz lapidarnost i time istakne svoju frizuru).
Probacu jopet, treca sreca i tako to, mozda sad prodje.
U pravu si i u ovom komentaru. Na zalost.
Da si rekao lapidarnost, ja bih morala da pogledam u recnik, jer se secam reci ali ne i znacenja
Ovo sa komentarima mi uopste nije pravo. Primetila sam da su napravili izmenu kad mi stizu komentari, ne vidi se vise ko ga je postavio dok ne dodjem ovde, ali to ne bi smelo da ima efekta na bilo sta drugo.
Ja necu biti lenja pa cu da se raspitam.
Ivana, to sto jutjub ogranicava gledanje nekih klipova iz svoje baze (a znam da nije mali broj) ne mora da ide na dusu samog jutjuba, logicnije mi je da to oni koji postavljaju ili dopustaju (ako su nosioci autorskih prava) postavljanje odlucuju ko ce moci da ih vidi, mada je i to sranje.
Meni je opasnije to sto WP nije dopustio da mi prodje komentar kod tebe jer je sadrzao link koji sam zeleo da podelim sa onima koji prate tvoj blog.
Da je prebacen tebi na moderaciju, to bi bilo u redu, ali nisam dobio takvo obavestenje.
I tako…
Ne znam kako ce youtube da se dalje razvija, sve ide prebrzo, po mom misljenju. I ovi milijarderi preko noci i raspad sistema… u haosu nije lako ziveti, narocito kad su ljudi nauceni da budu pogani. A sto ne znaju sami, vide od drugih.
Poslala sam pitanje wp-iju, videcemo sta ce odgovoriti. Meni je to potpuno besmisleno, jer ni duzina komentara ne bi trebala da bude problem, ni tamo neki link. Ali da sacekamo.
Jasta, opet si u pravu.
Komentar nije bio dug, to je bila sala, poenta je u linku.
On je preko proksija vodio do jutjubovog klipa. To je sve.