Pricala sam sa nekim ko je nedavno putovao kroz Kanadu, poprecno, vozom. I to kroz zimski krajolik. Rekla je koliko je bilo lepo gledati kroz prozor. Cak i monotonu ravnicu. Podsetila me je time kako sam i ja nedavno uocila nesto sto nisam nikad ranije. Mart je ovde najruzniji mesec u godini. Jesu dani duzi i ravnodnevica i ptice pevaju o prolecu, ali dani su hladni, neretko i olujni, i desilo mi se nebrojeno puta da se i u zimskom kaputu smrznem u martu vise nego i puno hladnijim danima januara ili februara. Prosto vreme zimi vise nije i moja krvna zrnca se uzbune – nadaju se obnovi, cemu - i tako se mart otegne preko trideset i jednog dana kao da ih je bar cetrdeset. Ali otopio se bio sneg vec negde pocetkom meseca i pojavila se prljavstina koja se u njemu krila proteklih meseci. Nema ovde puno djubreta po ulicama nego vetar raznese kontejnere ispred kuca sabirnim danima kad djubreatri prolaze, mnogi vlasnici pasa ne pokupe iza svojih kerova jer sneg sakrije svez eskrement i onda se on pojavi nekoliko meseci kasnije ni raspadnut ni svez na svakom drugom koraku. Cuperci trave, ni suve ni zive, koja je u menjanjima i prilagodjavanjima od strane naucnika na nekom stadijumu izmedju zive i nezive forme, pretpostavljam, i na nekim mestima je jos uvek zelena. Neprepoznatljivi komadi papira, plastike, aluminijuma – osnovnih materijala savremene civilizacije – leze u crno-sivom blatu, a ispod njih je zemlja jos uvek zaledjena. Plitak je sloj zemlje u severnom delu kontinenta, verovatno se tek krajem maja otopi dovoljno duboko da sve ozivi punim zarom. U takvom jednom okruzenju sam ja odjednom prosle nedelje videla veliku lepotu. Jeste mart ruzan, ali sve sto zivi oseca dolazak proleca, i sprema se, kako zna i ume. (Svi osim ljudi umeju, ljudi retko kada znaju sta bi sa sobom).
Gledala sam tako u zemlju i prljavstinu rasutu po njoj, tragove bicikla, ljudskih cizama, decijih kolica, sve izbrazdano, ali bilo je par stepeni iznad nule i voda je bila tecna, i to je znacilo da ce zivot buknuti, samo je pitanje dana. Kako sam se setila te lepote, opisala sam koliko sam umela osobi sa kojom sam pricala, i ona je razumela. Ne postoji predeo u prirodi koji nije lep sam po sebi, osim ako su na njemu tragove ostavili ljudi.
A u gradovima, koji su ljudska tvorevina ali ne bi bili nizasta da nije drveca u njima i sa najlepsom arhitekturom, uglavnom se vrti oko nadmetanja. Estetika je pitanje cene kao i sve drugo. Nova Umetnicka Galerija Ontarija, koju sam nedavno pominjala, je sada otvorena vec nekoliko meseci i nedavno sam odvela klinku i jednu njenu drugaricu da je vidimo iznutra. Spolja je moderna gradjevina koja znam da predstavlja nesto, i to nesto nije lose za gledanje, ali mi nije zaustavila dah. Iznutra nije prostor omedjen gradjevinom vec prostor koji bi bio lep i da je potpuno prazan. Uz sve krivine, spirale, zavoje, otvaranja u sirinu, detalje, teksture, pa smelu potrosnju drveta i stakla – i uprkos velikom broju posetilaca - ova Galerija je ozivljen prostor. To vec jeste umetnost.
I opet nedavno, klinka i ja smo otisle u Ontario Science Centre, koji je najvise namenjen deci i zanimljivo je sve to namesteno i nudi razlicite aktivnosti i zanimacije, medjutim najlepsi deo je da je zgrada smestena u jednu jarugu, spusta se i penje njenim stranama, i kroz velike prozore se vide stabla, potocic, ptice koje slecu na male kucice gde im se ostavlja hrana, i priroda je odjednom tu, na dohvat. Bio je to, rekla bih, scenario zooloskog vrta. Gde smo mi bili zivotinje – zatvoreni unutar te gradjevine, koja nas zabavlja, animira i ne primecujemo kako prolazi vreme, jer ne znamo sta bi sa njim iako o njemu sve vreme pricamo, a napolju, u toj sumi na ivici proleca, odvija se zivot. Ne znam da li zivotinje iz drugih vrtova gledaju sa ushicenjem svet sa druge strane – moguce je, koncepti su cesto puta pitanje obrta, ili prevrata u percepcijama - ali gledati pejsaz ni zimski ni prolecni tog dana me je ushitio. I nisam imala problema sa time da mi je mesto u zooloskom vrtu. Mozda malo manje bucnom, zelenijem, mirnijem.
0 Odgovori na „Zoo“