Joy u svojim 70-im ima vise degenerativnih muka u kostima i mekim tkivima nego sto ja imam prstiju na rukama i zivi sa svakodnevnim bolom bar deceniju. Sa Jamajke je i spada u malu grupu starih stanara u zgradi koji se medjusobno poznaju i druze dugi niz godina. Uvek se u prici sa njom nadju detalji iz zivota i po njima sam shvatila da ona sama misli da je zivela dobar zivot, nekad srecan nekad bolan. Mozda imam taj utisak zbog njenog smeha. Lako se smeje.
Sinoc je dosla da mi kaze da je jedna druga starija dama na nasem spratu, tako njenih godina, Cehinja, izgubila cerku. Umrla je u snu, od srca. Sledeceg dana je na krevetu, mrtvu i hladnu, nasla njena cerka, devojcica od 16 godina. Oblio me je nemi uzas, kao cementom. Sele smo obe i ona mi je rekla to malo sto je znala. Baki na nasem spratu je vest saopstio njen bivsi zet. Zvao je telefonom i sveo stvari na sustinu: “Sonja je mrtva.” On je moguce samo sitni egoista, kakvih je bezbroj, zabrinut sto ce sada njemu pasti sav teret brige oko jedne tinejdzerke, i nije hteo da zrtvuje malo sebe pa joj dodje na vrata i prihvati je kad se starica zaljulja i padne. Ili je i sam u soku i boluje, i nije se setio da to moze nekoga da boli jos puno vise. Ko zna. I tako je gospodja sa naseg sprata bila sama u stanu na samo nekoliko metara odavde, koji je sigurno pun slika njene dece i unuka, u kome zivi u starosti i raduje se telefonu jer je obicno zovu deca, kad je saznala sta se desilo njenoj Sonji.
Vanessa Redgrave je tog istog dana izgubila svoju cerku. Natashu sam poslednji put gledala u filmu ‘White Countess’. Puno mi se dopao, jer ima atmosferu i dotakao je teme koje me nikad ne ostave ravnodusnom, Natasha je imala drzanje prave zene, i plakala sam na mestima na kojima treba plakati i kad vise ne bude bilo vode na planeti. Videla sam sinoc i sliku Vanesse koja, videlo se, ne zna da li hoda na stopalima ili na kolenima. Kad je ona saznala, nadam se da se neko nasao kraj nje da je zagrli, i pridrzi.
Verovatno su bile slicnih godina, Natasha i Sonja. Imale decu slicnih godina. O jednoj ce puno pisati, o drugoj je tek tiha vest prosla spratom jedne zgrade. Na razlicitim krajevima sveta, ljudi nestaju. Tragedije prodju gradovima, ulicama, kucama, i ostave za sobom sve razruseno. Onda tuga izgradi svoje visoke kule kojima u prizemlju ljudi zivotare u dimu i pepelu. Oni mladji pobegnu, ali kule se vide i iz daleka.
Prelep post, ako post o tuzi može biti lep, ali je post o čoveku i gubitku, a svačija je tuga jednako tužna, i ona koja se čuje i ona koja tiho pati…
Cesto srecem Sonjinu mamu. Ima toplo lice, i kao i svaka stara osoba koja zivi sama, ona kaze ‘dobro sam’ i slegne ramenima za drugih 99% istine. Unuka je otisla u Njujork da zivi kod tetke, ima lep odnos sa njom, nije htela da ostane ovde i zivi sa ocem. To je staricu ostavilo jos vise samu. Ali Hana je pametna devojcica, odlican djak, nadam se da je lepa buducnost ceka, i zove je ponekad.
Koliko mogu, mislim da razumem dete, ako je otac takav kakav utisak odaje da jeste. Sonju – daj bože da nikada ne razumemo, jer takav je gubitak strašan, možda najveći u životu, da roditelj izgubi dete. To može razumeti samo onaj ko je osetio…a to ne želim nikome!! Ženici svaka čast na snazi
jer je potrebna izuzetna snaga duha da se čovek, telom i dušom izbori sa takvom tragedijom.
Zbunila sam te ovim porodicnim drvcetom nepoznatih i njihovom tuznom pricom. Doli je starica koja zivi na mom spratu, njena cerka Sonja je umrla, Hana je Sonjina cerka.
Ne verujem da se Doli bori, ona samo ustane svakog dana, pregura izvestan broj koraka, i uvece zaspi. Iz dana u dan. Ponekad je obraduju njeni bliski, ili se vidi sa prijatnim ljudima, i onda dan prodje malo brze.
Hana nece nikad prerasti to sto je dozivela. Takve traume obeleze za ceo zivot. To sto je vredna je verovatno najbolja osobina koju poseduje. Gurace je napred i kad odustane od svega drugog, sto ce verovatno nailaziti u talasima. Nadam se da i ce imati srece.
E izvini, onda sam zaista pobrkala lončiće. Činjenica ostaje, ali sam jadnu Sonju trebala zameniti sa Doli, tuga je ista, roditelja za detetom
Cinjenice su tragicne, i tu nema promena. Samo mi je bilo krivo sto nisam to malo jasnije rasclanila, pa te nepotrebno zbunila. Sto ne umanjuje ni tugu, ni tvoju empatiju.
E sada ću rizikovati da budem u potpunosti iskrena. Moram priznati da nisam bila sigurna da znam pravo značenje reči empatija
pa sam iz tog razloga odmah bacila pogled. Suština, drago mi je da si me slučajno uputila na razmišljanje o tome jer sam zaboravila na jednu knjigu u fioci o emocionalnoj inteligenciji, koja mi je u neko vreme pomagala (bila sam malo zbunjena i izgubljena) Izem li ga…ko prizna, pola mu se prašta…
Ovde se dosta cesto koristi izraz, ali ne verujem da se i dalje mnogo obraca paznja na tu pojavu, koju ja smatram sustinskom. Nije ni pojava, ne znam kako se kategorise, verovatno kao emocija, ali nije sasvim ni to. Ja zivim sa njom prilicno intenzivno pa mi je jako bliska.
Nema potrebe za stidom (ali su priznanja uvek slatka
Uci se tokom celog zivota. Kad zivis u stranom jeziku, kao ja, onda ti se greske desavaju stalno. Nekad su velike nekad male, nekad si besna na sebe, nekad ti je prosto drago da naucis nesto novo, a bas je to u pitanju – ucenje neceg novog. To je veliki izvor zadovoljstva.
Na račun stranog jezika i grešaka u maternjem, moram da se nadovežem i napomenem da je sramota koliko ljudi kojima je srpski jezik maternji, ne umeju da ga pričaju, pišu…Polazeći od toga da ti je verovatno engleski jezik koji u svakodnevnom životu koristiš, nije da sam primetila neke greške (nije ni da sam merodavna da primetim ili ne primetim
), nego, naprotiv…pravo je zadovoljstvo čitati tvoje postove.
Drago mi je za zadovoljstvo, a tebi hvala na citanju.
Ja volim engleski i bez napora prelazim iz jednog u drugi jezik. Ali kad razgovoram sa ljudima trudim se da budem ono sto treba – sa onima koji zive ovde ubacim reci i recenice na engleskom, razumemo se, lakse je i brze, sa ljudima u Srbiji mi to se ne desava, jer nije lepo.
I ja cenim da svoj jezik a i druge treba znati kako treba, ali svoj narocito.
Svaka čast na stavu, mnogi ga čudnim li čudom…zaborave…
Sta ja znam, nije u redu ni suditi drugima, narocito kad se ne znaju okolnosti. Jezik je pitanje kulture. Ako sredina prihvata stvari na izvestan nacin, ljudi ce prilicno brzo slediti upravo taj nacin, sve i da ne misle da je dobar na pocetku. Tako prodje puno toga, i dobrog i loseg.