Da je moja majka kojim slucajem bila rodjena u Italiji, snimili bi film u nekom prasnjavom italijanskom gradicu sa njom u glavnoj ulozi, jer istorija filma je pokazala da se u svakoj prasnjavoj varosici na severnim obalama Mediterana nadje bar jedna lepotica – da ga ukrasi, i pospesi razvoj filmske industrije. Lepotice u gradicu u kome je moja majka rodjena i odrasla nisu bile retke, i o tome sam pisala na drugom mestu, ali se i na takvom jednom tlu plodnom lepoticama ona isticala.
Ova prica se nastavila u jednom drugom gradu, i tada sam ja vec bila malo veca, prava sila od karaktera, pa sam preuzela u svoje ruke posmatranje sveta i donosenje zakljucaka o vidjenom. U tom gradu je moja majka bila bez premca i ikakve konkurencije najlepsa. Ne zato sto bilo gde fali lepih zena, niti sam ja bila pristrasna, naprotiv, pojava drugih lepotica ne bi ni umanjila ni uvecala lepotu moje majke, osim toga nije to bilo nikakvo takmicenje. Ali postojale su neke razlike u raznolikoj lepoti koju sam pocela da uocavam, i za cije mi je delimicno razumevanje trebalo da porastem i prozivim sve ovo do sada, pretpostavljam.
Ono sto sam videla u svojoj majci nije bila sama njena lepota, vec nacin na koji se njena prava lepota, i ne samo njena, prelivala spolja da je svi vide. I taj nacin je bio u njenom drzanju. Neke zene su hrabre, neke su smirene, neke trece trce pune ideja, neke bi da obidju svet i to malo hodajuci a malo i leteci, neke su puno propatile i postale vrlo tihe. To su sve vrlo razlicite vrste zena, i vecina bi prosla tacno i sa opisom ‘obicne’ jer ih je svako vidjao i dobro je da ih ima svuda, ali sve, apsolutno sve one koje su lepotice imaju ‘nesto’. U ledjima. Ledjima? A-ha, u ledjima. Od kicme polazi lepota. Tome se moze dodati i lep stas, lice i izrazajne oci, kosa, pa razni drugi talenti, ili ne mora, tj, ne sve. Neke imaju ovo, neke ono, ali je svima lepota zapisana u ledjima. To su ona prava, gorda ledja, koja se nastavljaju vratom i sazmu u pogledu koji i kada jedino sto vidi pred sobom je najprljaviji jad, uvek zadrzi svest da dolazi od prave, rasne lepote.
Mogla bih ovde da goloruka jurisam na mitove, iako je jurisanje krajnji izbor u bezizlaznoj situaciji a ovo je jedno vrlo pristojno izlaganje, i sa mitovima treba drugacije, ali sam u stvari stigla do kraja. Nemam vise sta da dodam na temu. Izadjite u svet pa gledajte zene koje njime prolaze, i obratite paznju na ledja.
Dosta se o zenama pricalo – ruse se police u bibliotekama i knjizarama od price na tu temu – ali svaka lepa zena zasluzuje lepog muskarca, pa ce nastavak pricati malo o muskoj lepoti. Naravno, naravno, David i Renesansni mladici, Montgomery Clift i slicno drustvo je obozavano kako i dolikuje, ali nije prica o tome. Jedna mala prica nece biti dovoljna; ipak, sve od necega mora da krene.
Kroz godine manje ili vise intenzivnog zivljenja u svetu koji se odaziva na “This Is a Man’s World”, uoci se da nije nista lakse muskarcima zato sto se svet zove po njima. Postoje brojne metode kompenzacije i mitovi su ne mali deo tog sistema, ali mi u ovoj prici jos uvek tapkamo oko pocetka.
Na pocetku bese lepota. Zatim se u kadar ugurala korupcija. “Ja, ja!” vice. Mislilo bi se da je lepota ta koja trazi paznju, ali nije, pogresno se mislilo. Jednom kad korupcija udje, pricu o lepoti treba zavrsiti, i (p)ostane prica o korupciji.
Prica se i peva vec dugo, o jedno trideset vekova, o muskoj lepoti kao cojstvu i herojstvu, o mudrosti i kristalno jasnim ocima staraca, o moralu sustinski kao jedinoj pravoj muskoj lepoti. Nista cudno, moralnost je u osnovi svakog drustva, religije i biznis deal-a. Oscar Wilde je pokusao nesto na tu temu sa ‘Slikom Dorijana Greja’ koja je do zla boga dosadna knjiga. Mozda je prava vrednost te knjige u tome sto je Oscar, kao ljubitelj muske lepote, i sam zrtva korupcije, resio bio da literarno prikaze nelagodnu simbiozu lepote i korupcije. To sto je on izabrao feminiziranog ficfirica mu se moze oprostiti, ili ne, zavisno od afiniteta i senzibiliteta, ali sto godina posle Oscara, Dorijan Grej je poznat po narcisizmu, dendizmu, i lazljivosti, a katastrofalni efekat korupcije na muskarce su preuzeli na sebe evolutivni bihejvioristi, koji uglavnom zvuce kao da citaju iz junackih pesama i antickih mitova. Niko ne prica o tome kako korupcija unistava svu lepotu u muskarcu.
Primarni agent korupcije je uspeh. Kako je uspeh najcesce ocenjen kao uspeh nad drugim muskarcima, da bi nekolicina bila uspesna siroke mase moraju da, posledicno, zavrse u neuspehu. Do kolena, prsa, grla, ili preko glave. Uspeti se do uspeha na takav nacin nisu cista posla. Oni uspesni se udave u korupciji uspesnih a oni neuspesni – i za njih postoji korupcija. Posto je zivot kratak a uspeh nije laka materija, vecina muskaraca se oko uspeha trudi u dvadesetim, kada se osecaju najjacim, nepobedivim, nezaustavivim i guse se u pridevima slicnih osobina. Pri kraju te decenije mnogima pocinje da gori pod nogama, sto neke medju njima podstakne, a druge omete. Do srednjih tridesetih prati se, i ocekuje, linija uspona – odatle sve ide nizbrdo, sa ili bez uspeha. Iz neznanog razloga muski duh poklekne tih nekih godina, i ako neki otpor korupciji jos uvek postoji, on se svede na cinizam. Za lepotu krenu crni dani, koje dodatno zacrne sede vlasi, bore, te razliciti drugi efekti vremena na ljudska tkiva, kojima korupcija daje kreativna imena na svim jezicima.
Uzrok ovakvom pokleknucu nije sasvim jasan. Da nije svaki materijal podjednako dobar – da, naravno – ali tako masovno propadanje ukazuje na nesto mnogo sire. Sigurno da suocenje sa neuspesima i razocarenjima ostavlja duboke tragove u ljudskim bicima. Dodati tome da se iza svakog suocenja i poraza kriju bliski susreti sa drugim ljudskim bicima – gorcina je realna i bolna. Jedno od mogucih objasnjenja je da kad neko u permanentnu prirodnu katastrofu zvanu zivot krene misleci da je jak, on ubrzo otkrije da nije/jeste jaci od drugih ljudi ali i da to uopste nije definicija snage. Kako je mit o sopstvenoj moci najtezi za rusenje jer preti da srusi apsolutno sve, trziste panacea cveta. Od seksa, alkohola, droga do religije, i sire.
U korporaciji zvanoj “This Is a Man’s World”, cija je primarna aktivnost promocija nadmetanja izmedju muskaraca – sve sam megdanluk na svakom polju – i korupcija dodatno zaradjuje prodajom kokica i piva, lepi muskarci propadaju svima pred ocima.
Tamo negde iznad pomenuto je da zenska lepota lezi u ledjima. Tu je bila rec o snazi. I muska lepota je u snazi. Ali ne u onoj koja lezi u misicima, ni u sposobnosti da nadtrci druge muskarce oko para, politike, i glasnogovornistva, iako moze da je malo nakiti – ne, muska lepota je u srcu muskarca. Zene imaju srce kao biolosku neophodnost, muskarci moraju da izgrade svoje. Kao kucu, recimo. Muskarci imaju jaka ledja (opet bioloska neophodnost), zene moraju da sprece da se njihova poviju. To sto su se i jedni i drugi rodili i sa srcem i sa ledjima je slicno kao i sa sposobnoscu govora – svi ga poseduju ali neko ce samo mumlati, ili psovati, a neko ce od jezika stvoriti muziku.
Izgleda da ovo izlaganje ide ka tome da ukaze kako se lepota, i zenska i muska, radja u svakome ali ce istinski lepi ljudi biti samo oni koji to nauce. Da se cuvaju.
0 Odgovori na „Esej o lepoti“