Citala sam nedavno jedan clanak u kome kazu da Aziji ‘nedostaje’ 100 miliona zena. Jednostavno ih nema. Sto su ih pobili kao novorodjencad, sto selektivnim abortusima, sve manje se radja devojcica a sve vise decaka. Kazu dalje da ce taj visak decaka od stotinak miliona dovesti do porasta nasilja i ratova, jer nece moci da se ozene, pa da li zbog nedostatka seksa ili nedovoljno ljubavi, a mozda jer jednostavno nece imati sta da rade, dusebrizne drzave ce ih poslati da se pokolju jedni s drugima.
To sa porastom nasilja je, kazu protivnici, vrlo seksisticko misljenje protiv muskog pola. I krive autorke studije, i knjige koja je iz nje nastala, za jednostrani feminizam.
Njih dve priznaju da ne umeju da citaju buducnost, ali da necemo morati dugo da cekamo da vidimo ko je u pravu.
Prica mi moja book-keeper-ka nedavno kako joj je propao biznis na samom pocetku, u koji je ulozila svu ustedjevinu zajedno sa par drugih prijateljica, jer ih je neki tip prevario. Kaze ona da je tip sve vreme ponavljao da je hriscanin, i da je dobar covek. Zena dobija neprijatan osip na kozi na sam pomen reci ‘hriscanin’, a inace je dobra katolkinja.
Citam ja tako dalje, kad nemam pametnija posla, i kazu da je terorizam znak slabosti Islama. Bice krvi do kolena, ali ce i njemu puci njegova dogmatska zvecka, kad-tad. Tu buducnost mozda i necemo doziveti.
Iz skole mog deteta su mi opet poslali papire za citanje. U njima obavestavaju roditelje da su zbog neaktivnosti i nametnute lenjosti, sto je vrlo usko vezano za sate pred televizorom i kompjuterom, deca sve deblja i da se dijabetes vrste koji se pojavljivao samo kod odraslih po prvi put u istoriji javlja i kod dece. Oni pokusavaju da mobilisu roditelje koji ce naterati svoju decu, da se svi pokrenu i pocnu da mrdaju. U insulinu je buducnost farmaceutske industrije. I Viagri, anti-depresantima, pilulama za mrsavljenje…farmaceutska industrija JE buducnost.
Ljudska glupost je nemerljiva, iako kazu da je njome zahvaceno 80% populacije. Takav je odnos otprilike bio i u Ruandi. Pre pokolja.
Naravno, ovde se ne sme zaboraviti cinjenica da pametni ljudi redovno prave gluposti. Ipak je ljudska glupost nemerljiva.
Citala (opet!) nedavno o Africi. Poznati strucnjak, cenjen i priznat je zacutao bio pre x godina, i onda se nedavno pojavio sa predavanjem na kome su se pojavile sve face, i digla se prasina i tresle su se brade, a rodio se mis. Ish! I tako on kaze da je prestao jer mu se sve zgadilo. Afrika u kojoj su podrzavali Mugabea i sve prve izvorne africke predsednike i njihove demokratske snove, je najcrnja (that’s funny) mrlja na vec pocrnelom pergamentu moderne istorije. Otimacina, nasilje, bolestine, korupcija, unistenje infra-stukture, zapustena plodna zemlja, siromasenje, svakakve gerile, od komsijskih do onih na svakom spratu…i sve izvorno. Valjda im je tako lakse ‘tudje necemo, svoje ne damo’.
Bila sam nedavno na jednom okupljanju lokalnih stand-up komicara. Nije to bio pravi gig, vise uvezbavanje, u publici su uglavnom bili oni sami, komicari. Oni su se jedini i smejali.
Osim sto su svi manje-vise zarozani i ne mogu da izdrze ni paper-weight zenski pogled na sebi, svi su ubedjeni da njihova umetnost pomera granice poznatog i ustaljenog u ljudskim odnosima, tj. oni govore vulgarnosti za koje tvrde da ih niko pre njih nije javno rekao.
Nakon toga, sedim sa grupom njih i pitam ih zasto to rade. Kazu, oni su iskreni dok svi ostali lazu. To da su luzeri je jasno i njima i meni. Kad izadju na pozornicu, oni udare po roditeljima, bivsim devojkama, sadasnjim zenama, seks se uvek svodi na blow job, i ako im je ponestalo tema, oni udare po nepoznatim devojkama, tudjim zenama i sve sto zele je blow job.
Ovo nisam citala, gledala sam na TV-u. U Severnoj Americi, profesija koja obecava je pimp. Uza specijalizacija: srednjoskolski pimp, u ulozi devojcice koja regrutuje svoje drugarice. Deca su fotogenicna ovih dana, sve pricaju za kamere. Kazu da ih navuku krpicama, odlascima u popularne kafice, shopping-om dok ne popadaju, i sisterhood/girl-power sloganom koji je Nike maznuo ‘you can do it’!
U S. Americi smo svi zrtve. Siroti medijski moguli moraju da nam ubrizgavaju u nervni sistem ono sto hoce mase, sto im redovno doturaju rating izvestaji, a mase ne mogu da se odvoje od ekrana cak ni kad se iskljuci struja.
Na TV kanalima se zdrave, prave, lepe, skolovane devojke takmice u nesigurnosti i samoponizavanju, u trci za muzem. Na visokim stiklama trcati je suicidalno, ali one svejedno trce. One koje ne trce, cekaju u redu da se prvo poboljsaju plasticnim operacijama, pa ce i one trcati.
U Africi i Aziji radjaju decu kao da ce ih jesti. Valjda kad ponestane svega drugog, ukljucujuci kucne ljubimce. U Evropi i Severnoj Americi radjaju decu koja mnogo kostaju. Njih nece jesti, bar ne jos. Kad deca porastu a roditelji ostare, svet ce prevagnuti, kao u onom camcu sa debelom devojkom.
Svi se brinu za buducnost sveta. Ponekad to zovu i ‘buducnost nase dece’. One druge okrivljuju da ne brinu za ‘buducnost nase dece’. Nasa deca kad porastu ce postati sto smo i mi sada. Preporucujem buducnosti da ne ceka ni na nas ni na nasu decu.
Poznajem ljude koji vode svoju decu u crkvu redovno, iako oni nisu vernici. Ili bar to nisu bili do nedavno. Osim crkve, deca idu i u nedeljnu skolu. O Bibliji uce sta uce, ali je najvaznije da imaju osecaj pripadanja. U porodici otudjenih prezaposlenih i/ili nezainteresovanih roditelja, u drustvu otudjenih prezaposlenih i/ili nezaintersovanih ljudi, deca idu u crkvu da bi imala uopste gde da idu. Babe i dede su na golf terenima, sestre od strica zive na Zapadnoj Obali, deca u komsiluku se vidjaju samo po appointment-u, a ljudi uglavnom kroz prozor auotomobila.
I onda je snimljen (jos jedan) film o razapinjanju Hrista. Bez tog akcionog elementa, inace vrlo cestog u dugoj ljudskoj istoriji, film bi bio dosadan.
Proroci, ako vec ne Bogovi, obavezno zavrse u pustinji pre ili kasnije u svojoj karijeri. Obavezno zaborave i da ponesu zalihe, tolika je njihova vera u pravu stvar. U pustinji, na suncu, mozak prokljuca. Kad se, cudom Bozijim, oni vrate iz pustinje, iz prokljucalog mozga stignu Pravila. I tako smo mi stigli do ovde.
Preventive radi, navodnite pustinje.
Pitala me je moja devojcica nedavno, kad vec zene rade sve (u smislu radjanja dece, sto je za decu pocetak, vrhunac a i krajnji domet postojanja) cemu sluze muskarci. Upoznata je sa zacecem, bioloskim da ne bude zabune, mi ne idemo u crkvu, ali ipak, mamin trud u odnosu na tatin trud….- mama, cemu sluze muskarci?
Osim one inicijalne katalizacije, tate su bitne kad se deca rode, kazem ja. I babe i dede, i familija, znas, potrebno je puno ljudi da se podignu deca. Evo, nama ni globalno selo ne moze da obavi posao kako treba. A vazno je i to sto ne licimo jedni na druge, pa svi misle da su nesto posebno.
‘Posto zene vladaju svetom,’ zakljucila je, ‘everything’s gonna be alright’.
Hoce, ljubavi, slagala sam bez oklevanja.
Ваш текст је wow – коментари и закључци су интелигентни, духовити и баш довољно цинични у мери коју обожавам.
Успут, као мушкарац знам одговор на питање Ваше кћери чему служе мушкарци: служе томе да Замишљају Да Су Битни. А то није мала ствар, нарочито тамо где су у вишку +/- 100 мил. Треба замислити ту количину битности..
Те стога то што жене владају светом има значаја колико и мера власти британске краљице. Али нека сте је слагали, и ја бих. У тим годинама важно је усадити семе самопоуздања, та ситна лаж ће се сигурно вишеструко исплатити у кратком року
Nadam se da ste u pravu, dragi MuadDibe.
Vas odgovor prihvatam.
Tekst je tipican za jednu vrstu pisane reakcije koja mi se povremeno desi (ima ih jos) i kad se desi kao da mi zivot od nje zavisi ili bar mentalno zdravlje, ali sve redje u poslednje vreme. Sto me brine. Danas sam, na primer, shvatila da sam duboko naceta strahovima. Nije mi prvi put da sam to shvatila, i volela bih da prestanem da shvatam jer je vrlo neprijatno. Dok sam se ovako nervirala kao u gornjem tekstu, bilo je bolje. Sad sam bas zapala u duboki funk. Izgleda da mislim da nema svrhe. Yuck.
Ma, cekajte – setila sam se jednog relativno nedavnog teksta, bas se nadovezuje na ovaj gornji, nisam to shvatila ranije. Ali nista cudno, moje teme nisu nove.
A i to sto uglavnom trazim da pisem o necem lepom… pa, da se oprostiti, zar ne? Kome cu uciniti ako ne sebi prvo?
ALi da znate, nekad zaista pomislim da je steta sto nemam vise hrabrosti. Pisanje nije lose, ali nekad prosto treba ustati, reci nesto da odjekne. Danas sam o tome puno razmisljala. Bas smo mi ljudi pateticni sa svojim ubedjenjem da smo bitni. Da se racuna. Da…
Evo i tog teksta a ja idem da spavam. Sutra je novi dan.
Храбрости готово да никада нисам ни имао.. Васпитање (слободно одабрати придев: лепо, строго, you name it) је у она тзв. комунистичка времена било, када сведете на суштину, слично верском – мада ни родитељима није падало на памет, нити мени потом, да своју децу крсте или било како ‘приводе вери’. Наоко дијаметрално супротно хришћанству, сводило се ипак на јаку жељу да се утиче на друге, сузбије личност, мења свет без да истог питаш жели ли промену и какву.
И данданас ми је драго што проведох живот неоптерећен тим, не малим, теретом којекаквих сулудих нескривљених кривица, али осврнеш се и схватиш да су ти и без хришћанске или којегод вере увалили претерану скромност и потребу да увек бираш тежи пут (омиљена критика мога оца је била да се не сме ићи ‘линијом мањег отпора’. Shit, и сада се питам чему оне одличне оцене, чему постдипломске које кријеш као змија ноге, чему одрицања од свега лепог зарад вере у бољу будућност..
Ево оволики увод, Ивана, тек да бих се веома сложио са Вашим речима ”коме учинити ако не себи прво?” Истина, велика! И понекад стварно треба угодити, помало, своме малешном егу, пронаћи тамо негде у запећку и подгрејати оно преостало зрно сујете: исплати се, макар утолико што више што и када нужно климнеш покорно главом коме треба, знаш да више у души немаш над собом никаквог, никаквог, никаквог ауторитета. Да си коначно слободан, али и да си истовремено свестан тога да има и слободнијих од тебе: никада нећу заборавити слику једног Циге кога сам, оптерећен каријером и предстојећом селидбом у иностранство, кроз прозор кола угледао како седи ногу дигнутих на сточић усред травнатог дворишта и цевчи пиво. Дивљачки сам му завидео
Ja sam se cesto pitala oko toga da li je hrabrost ili ocajanje u pitanju? Ima i jednog i drugog verovatno, ali sam uvek zamisljala da se bolje stvari postizu hrabroscu.
Ne znam da sam bila svesna tog tereta vaspitanja koji pominjete (jer sam mu se uvek opirala) ali to sa slobodom…uh. Sto sam dalje i vise trcala, sve sam se vise upetljavala. Pri tome su deca za zene nenadmasna klopka – potiru slobodu kao anti-materiju.
Oko samo-ugadjanja…pa, znate, zanimljivo je to. Jedan vrlo vazan proces kome se moze prici sa razlicitih strana. Sada je to ovde i zvanicna politika i nije to to, ali ima neke sustine koje se ne doticu uopste. Nikada se smrtnost i nevaznost i prolaznost ne osete tako dobro kao kada uspete da ugodite sebi bas kako valja, i niste ni jaci ni veci ni bolji od onoga sto ste inace, ali ste srecni – sama sa sobom, i dovoljno je. Savrseno dovoljno. Ja sam u tome dosta dobra. I traje otprilike kao i scena dok ste prolazili kraj tog Cige. Uskoro udju i drugi u kadar, i ostane samo ukus, ili secanje.
Ivana ja bih da se slozim sa ovim tvojim poslednjim pasusom.
a da dodam da ja licno mislim da hrabrost i samopouzdanje se uce u detinjstvu, ja sam to propustila,bolje receno nisu me naucili. Sada je to proces, koji mora da se savlada da bi opstala , mada mi to pricinjava dosta muke….i traje bas tako kao sto kazes ” u prolazu”…
Zato pokusavam da mojoj klinki usadim to sto kod mene nije u korenima, nego je izraslo “na divlje” u predvecerje…
sarah, razmisljam puno na temu samopouzdanja i hrabrosti, valjda je to neizbezno kad imas klince. Pokusavam i da uporedim realno, koliko pamtim, ali to su cudni procesi, sa previse uticaja.
Meni je samopouzdanje bilo urodjeno – nisam bila stidljiva kao dete, bila sam i nezavisna, sto verovatno ide jedno sa drugim, otvorena da probam nove stvari, i tako dalje – ali su onda naisli zivot i njegovi efekti. Ne mogu da kazem da me je iko ucio, a bilo je pokusaja da se od njega oducim, ali se ono dosta dobro drzalo. Nisam bila tip koji bi se gurao svuda, ali sam se drzala svoga.
Mislim da su najveci udarci dosli sa saznanjem kakav je svet. Mozda nisam toliko izgubila samopouzdanje i hrabrost koliko sam izgubila volje. Oklevam na mestima gde nikad ne bih. Sagledavam sebe u smislu robe i trzista. Razmisljam o stvarima koje nikad ne izadju na dobro. I tako dalje. Verovatno mi je najveci promasaj u karakteru da sam idealista. A mozda je to bilo i do one drzave u kojoj smo odrasli – ne znam.
Mislim da se spolja uglavnom ne vidi, i to je najvaznije za moju klinku. Jer za nju puno brinem. Svet brise hrabrost devojcicama kao da je so prosuta po glatkoj povrsini ogledala. Nije mnogo bolji ni prema decacima, ali kad oni shvate da im u krajnjoj liniji jeste bolje nego devojcicama – vise im i ne treba, vecini. A ja bih da joj kazem da nije tako, i da ne mora da bude tako, da uvek pravi svoje izbore zato sto ONA tako HOCE… to vezbanje volje je najvaznija stvar u zivotu. Videcemo.
Radis dobru stvar sa svojom klinkom. Primeri su jako vazni, jer klinci posmatraju kao da imaju mikroskop u ocima – sve vide. Ali ne znam koje su tu metode najuspesnije. U mom slucaju – sto sam duze mama, sve mi je teze. Ceo svet treba vaspitati iz pocetka. Kakav shit.
setila sam se one nase stare : “pametniji popusta”… pa tako ja nikada ne naucih da isteram nesto svoje do kraja , pa bilo to i pogresno
A klinci ne samo da mikroskopski posmatraju, “razlazu”, nego i kopiraju nas!
Kako vaspitavati?
I koga vaspitavati?
Od koga prvo poceti?
Uzas jedan ! Naravno da nam je iz dana u dan sve teze.
Slusaj tata kaze sinu, ako te tuku brani se! Odmah govori moja Lea ne, ne sme on ce biti kaznjen. Njega ce direktorka da kazni! On bi trebao da bezi i da prijavi !
I sta sada pustiti da ga prebiju nevaspitani i agresivni aosijalni klinci VEC sa sedam godina. Mozes misliti, a skola privatna.
Sada sam skrenula sa teme, ali ponelo me to vaspitanje, posto vise nisam ni sama sebi jasna, sta i kako?? i svakim danom je sve teze.
Da Ivana kao sto kaze drzati se svoga puta, svoje odluke, biti svoj! Tacno to ja govorim svakog dana. Pocinje sa banalnim stvarima, oko oblacenja, dzinsa i tako dalje….
Ti si dobra i brizna mama. Trudis se i dajes sve od sebe. Ono sto mislis da je najbolje. Ne moguce je vise. Krajnji podukat ces videti jednog dana, kao i ja.
Eto zelim nam srecu sa nasim klincima
Sve razumem, iako sa podizanjem decaka ti imas i dodatne situacije i strahove. Ja sam u permanentnom stanju soka istovremeno oko sopstvene nemoci da je zastitim od djubreta i besa sto nisam pet puta veca pa da razbijam noseve, i tako joj dam lep primer
Kad se unormalim, onda mi je jedino vazno da bude zdrava i zadovoljna svojim izborima, i tako do neke 120-e godine. Ja tada vec nekoliko decenija necu brinuti. Bice to olaksanje
Paranoje na stranu, ne mogu da shvatim da su nas sve vreme odgajali na lazima. Civilizacija – shmilizacija. Gomile shit-a i bullying-a, to je najveci deo panorame gde god da krenes. Uh.
Cuvajte se i vi i volite. Neka sve ispadne dobro a mi cemo se truditi da ih ne prepadamo previse.