Kolosalna Grkinja sa Rodosa

Ponedeljkom ujutro sretnem jednu Grkinju sa Rodosa koju poznajem vec godinama i ona se za te godine vrlo malo promenila. I ono gde se promenila je otislo na bolje. Vidjala sam je kroz dobre i lose stvari, i posto je rodjena sa karakterom koji je pozitivan, drag i ne opterecuje se preteranom inteligencijom dok bez problema shvata ono sto je bitno, bar za nju samu (sto jeste jedino bitno), ona spada u one retke slucajeve gde je zaista primereno reci ‘blagoslovena’. Njena sestra, na primer, je cista suprotnost. Posto su njeni roditelji imali prvo dvoje dece pa dosta kasnije nju, verujem da im je laknulo kod podizanja jedne takve pitome, dobrodusne klinke. Doduse, cinjenica je da nije imala vecih katastrofa u zivotu pa taj karakter nije imao vecih testova na kojima bi se kalio, ili lomio. Kad sada razmislim, najveci problem tih nekih godina joj je bio da se uda. Zelela je zgodnog, mladog, bogatog Grka. I ljubav, koja ima izvesnih slicnosti sa sirom na misolovci kod vecine ljubavnih prica, uocila sam. Izuzev nacionalnosti gde je moguce umetnuti bilo koju od njih trenutnih vise stotina, sve ostalo sa njene liste oznacava najtrazeniji komoditet na planeti. Ali biologija je surova prema zenama. (I one to, uglavnom, prihvataju. A na mestima gde se dobro prilagode, saceka ih drustveno uredjenje).

Udala se za Grka, zgodnog i mladog, ali nije bio bogat. Mislim da mu je to u jednom trenutku oprostila, ne zato sto je oprostivo nego joj je narav pitoma pa nije mogla da se duri preterano dugo. A i on se potrudio koliko je mogao, tako da dosta pristojno zive; imaju jednu devojcicu. Ona je u medjuvremenu shvatila da muz i nije neki zgoditak, ali je vesela, puna zivota, ima prijatelje i tu klinku koju obozava, pa ispuni sebi vreme bez vece muke i mracnih misli.

I tako me je u ponedeljak ujutro Grkinja sa Rodosa pozdravila siroko nasmesena, vesto nasminkana, lepo ocesljana i dobro raspolozena, i ispricala mi jednu poucnu pricu. Stric njenog muza je umro tog vikenda, vredan, radan Grk, ili kako se to sada kaze workaholic, koji je imao puno para a nije umeo da u njima uziva. I on je jednom bio mlad, a mozda i zgodan. I sta mu to sada vredi – pita sebe a i mene Grkinja sa Rodosa.  Ne vredi ni njemu ni bilo kome drugom, slazem se sa njom. Iako ce se te pare rasporediti, sto drzavi sto naslednicima, ali ni to ne menja nista, jer ni drzavi ni ljudima para nikad dosta, a zivoti prolaze.

Tu je ona vaspitno dodala poentu o kratkom zivotu i uzivanju u istom. Kod vecine ljudi to zvuci smesno ili pateticno, prosto zato sto vecina ljudi ne bi znala sta da radi sa takvom jednom kombinacijom, ali kad to kaze neko ko ima i prirodu i sklonost ka takvom zivotnom uredjenju, treba je poslusati. Ja sam samo dodala da se ipak treba i roditi sa izvesnim kvalitetima za srecu. Ona je to autoritativno odbacila kao najmanje bitno. Attitude tj. trud u krcenju mentalnih staza koje vode do Happyville-a je ono sto se trazi. I to nije lako, rekla je ozbiljno i ne bez ponosa. Znam da nije lako. Cak ne mogu da prestanem da razmisljam o tome sve od ponedeljka.

Grkinja sa Rodosa verovatno nije na to mislila, ali ja imam jednu predstavu o putovanjima duz neurona, koja je verovatno bazirana na odlomcima popularne nauke ili neceg slicnog sto sam citala, i govori bas o prokrcenim stazama. Reakcije u mozgu, emotivne i sve druge, su samo utabane staze koje su postale glavne, vodece, dominantne, ne zato sto su nepromenjive ili specificne za tu osobu, vec jer su se tu izgradile ulice kad je bilo vreme gradjenju, i sada se nikome ne putuje preko trave i nepoznatih dvorista. Mozak je sav u navikama, i ponekoj panici. Imam osecaj da nije neophodno otvarati mozak pa kaciti kriske na elektrode, ili ga umotavati u misterije - treba samo posmatrati ljude i njihovo ponasanje. Sve se vidi. Na slican nacin je i putovanje ka sreci pitanje prokrcenih neuronskih staza do pristojnih psiho-somatskih reakcija. Nema svrhe izmisljati toplu vodu svakog puta kad se neko naljuti, oseti tuznim, ili joj nesto zafali. Ljudsko bice je rob svog mozga, a ni mozgu nije lako. Iako on, kazu, nista ne oseca.

You can do it! i slicne zasecerene sheme ocito govore o istim stvarima, jer ljudi nisu od juce i setili su se svega ovoga i ranije, ali reprogramirati mozak nije lako. Vise nauke, rekla bih a manje tapsanja po ramenu bi moglo da pomogne, ali to je mozda zato sto ja volim nauku. Ili, svaki put kad krenes putem tih misli, ti dublje ukopavas brazdu iz koje nice tvoja mizerija. Dakle, moze i zemljoradnja. Sve analogije funkcionisu. Sa istog mesta dolaze.

Kako je rekla Grkinja sa Rodosa, to je veliki, tezak  posao - skolice u olovnim cipelama - i jedini vredan truda. Ko se zadovoljava malim, neka se trosi bezveze, ali to je za manje ljude.